Драгорaд Драгичевић: Необичан потказивачки подухват Групе Oктобар

На самом почетку небичног подухвата групе око адвоката Чедомира Стојковића показало се да преко 80 одсто грађана Србије представља ресурс за откривање и обзнањивање Путинових агената у Србији. Такво изобиље за откривање Путинових агената не постоји ни у једној европској земљи, јер се Белорусија из познатих разлога не рачуна. Такво изобиље могло би да подмири стотине дојављивача, да сви буду успешни, и да сви добро зараде ако се дојављивање плаћа. 

Потказивање је обично дискретан посао, који потказивачу омогућава да остане анониман и да се у своме окружењу представља моралном особом која презире потказивање. И да ужива поштовање већине која потказивање вреднује врло ниско. Тајни потказивач може неограничено дуго да потказује, јер се представаља тако да се потказивање не очекује од њега.

Веома чудна организација основана је у Београду 5. октобра тек истекле године под именом Група Oктобар. Иако неки мисле да иза групе стоји само извесни адвокат Чедомир Стојковић, али обим активности и број „детектованих агената” указује да то није тачно, а, осим тога, пристојно је називати ствар онако како је представљена. Чудна је по томе што је потказивање подигла на ниво афирмативних, чак племенитих, активности моралног човека. Њен најважнији посао је откривање и обзнањивање Путинових агената у Србији, кога у свом манифесту стручно назива детекцијом и идентификацијом.  На њеном сајту активиран је бројчаник који бележи постигнућа групе у откривању Путинових агената. Бројчаник је већ урачунао имена познатог лекара Бранимира Несторовића, бизнисмена Богољуба Карића, новинарке Љиљане Смајловић, новинара Милорада Вучелића, политичара Александра Вулина, новинара и народног посланика Милована Дрецуна, директора Србија гаса Душана Бајатовића и многих других, а тим за „детекцију” Путинових агената је за сваког речником правничке струке образложио разлоге овог јавног проказивања.

Било је и комичних реакција на овај потказивачки подухват, попут протеста некад популарног фудбалера Душка Савића што, будући да још није стављен на овај списак, трпи велики душевни бол.

Изобиље ресурса за откривање Путинових агената

На самом почетку овог небичног подухвата указали су се невереоватно велики ресурси за рад ове групе око адвоката Чедомира Стојковића. Преко 80 одсто грађана Србије који су се изјаснили да руску оружану интервенцију у Украјини сматрају изнуђеном услед трансформације Украјине, уз подршку НАТО, у непријатеља Русије са каквим се она срела у својој дугој историји свега неколико пута. Е, тих 80 одсто грађана Србије су ресурс за откривање и обзнањивање Путинових агената. Такво изобиље за откривање Путинових агената не постоји ни у једној европској земљи, јер се Белорусија из познатих разлога не рачуна. Такво изобиље могло би да подмири стотине, шта стотине – ма хиљаде, дојављивача. Да сви буду успешни, и да сви добро зараде ако се дојављивање плаћа, ако се не предузима из чисте страсти.

Какве би користи Запад могао да има од Групе Oктобар? Изгледа парадоксално, али је група на самом почетку потказивачког рада нанела штету Западу, јер је у њеном потказивачком подухвату међу Србима виђен посао наручен са Запада. Иако се подухват гура у прве редове антируске пропагандне офанзиве, и има много обележја нарученог посла, мало је вероватно да ће западне обавештајне агенције наручити потказивање тако што ће резултате посла преузимати са потказивачевог сајта, а једнако мало је вероватно да ће се западњачки инструктори антируске пропаганде радовати иритантној дебилности подухвата.

Сличност са познатом сепарацијом грађана у предратној Немачкој

Какве би користи имао наш прозападни невладин сектор од Групе Oктобар? Изгледа парадоксално, али овако страсан потказивачки подухват неће наићи на одобравање у већем делу прозападног невладиног сектора у Србији. Први разлог је у нескривеној амбицији групе да се представи као до сада најхрабрији и најоданији предузетник русофобије у Србији, према коме су сви остали почетници упркос деценијама трајућем петљању против српске културне традиције из које се храни русофилство. Из тог разлога могуће је да се на Западу претпостави неефикасност за уложени новац, да се посумња у ефикасност модела пристојног промовисања вредности западног света и да се размотри радикализација на додиру српске традиције са западном културом. Из тог, првог, разлога могла би такође да произиђе идеја о промени критеријума награђивања и да се неко на Западу запита: шта сте ви до сада радили ако је ова група за непуна два месеца идентификовала више Путинових агената него ви за деценије рада?

Други разлог вероватне суревњивости методичног и теоријски оспособљеног прозападног невладиног сектора је ризик од уназађивања свега евидентно постигнутог у популаризацији западне културе и организације друштва. Значајан део прозападног невладиног сектора већ се скућио у Србији, јер није за бацање баш све из културе Запада, а хиперпродукција Путинових шпијуна у ресурсу српских јавних личности могла би да у великој мери деградира постигнуто. И, што је најгоре а није нерерално, ова невероватна акција потказивања могла би да испровоцира некакав законски пројекат против потказивачког радикализма, пројекат који би могао да штети прозападном невладином сектору на кога је Србија већ навикла и интегрисала га у своју културну и политичку свакодневицу.

Трећи разлог за вероватну одбојног невладиног сектора према овом потказивачком подухвату је његова нескривена сличност са методама сепарације грађана у Немачкој пред Други светски рат. Овај подухват би стрељачким стројевима хипотетичке окупације Србије, далеко било, омогућио пуне руке посла.