Драгорад Драгичевић: Напредак нехришћанске досовске државе

Драгорад Драгичевић

Обичан човек кога „политика не интересује” пред искушењем је да се раширених руку обрати небу питањем: зашто је Србија у безнадно конфликтном стању иако је знатно поправила економију, подигла запосленост, стабилизовала пензије, саградила путеве, наоружала војску? Зашто незадовољство извире из друштвених слојева који „под Вучићем” економски боље стоје од већине која му је још увек лојална? Како смо стигли до спремности радикалног дела опозиције да, одмах по „неизбежном” преузимању власти, поражену страну подвргне мерама које ће је заувек склонити са политичке сцене, а њеног вођу прогону какав се приређује највећим непријатељима земље? Како смо освојили овакву спремност ако је и у завршници владавине ДОС-а и на почетку владавине СНС-а изгледало да Србија упловљава у регуларно смењивање власти? 

Разуме се, није немогуће да Александра Вучића неко омрзне из личног разлога, неко кога је он, примерице, политички повредио или му остао политички дужан. Али, председника Србије мрзе пакленом мржњом људи који никада нису били с њим у личном контакту, које човек никада није упознао, као ни они њега, са којима му се пут никада није укрстио, којима лично ништа није закинуо.

Рационалним разлозима, не и прихватљивим, може да се објасни чак и покушај рушења власти путем револуције, ако друкчије не иде. Рационално може да се објасни и квалификовање председника Србије аутократом и диктатором, кога треба револуционарном акцијом присилити на повлачење, кад то већ не иде путем избора.

Али лична мржња која букти у онима који ничим нису непосредно поврећени од Вучића лично не може да се објасни ни интересима, ни тежњама. У колумни „Социјала” неће оборити режим, новинар Миша Бркић, предани критичар економске, унутрашње и сваке друге политике Александра Вучића, предлаже противницима режима да напусте његово критиковање економским аргументима и да нађу мане које руше актуелну власт: „Али ако је социјална криза тако изражена и толико велика, као што тврде критичари, зашто до сада није произвела логичан исход – незадовољство већине становника и промену власти? Постоји ли неки разлог – рецимо страх, репресија или клијентелизам – који спречава становништво да масовно гласа против Српске напредне странке? Или је можда погрешна премиса (полазиште) критичара? Да ли би било корисно, зарад сигурне победе над напредњацима, стати на лопту и анализирати полазну премису? На, пример, да ли сиромаштво доиста драматично расте, да ли неједнакост угрожава темеље друштва, да ли су плате мизерија, да ли средња класа нестаје?”              

Брисање памћења на „добротвора”

Бркић потом сам признаје да је „тешко оспоравати податак да се проширио број занимања и запослених који зарађују високе плате, да расте куповна моћ (без обзира на инфлацију) и да се увећава број припадника средње класе. Раст бруто домаћег производа, између осталог, почива и на значајном повећању потрошње домаћинстава погуране растом зарада. Велики део радничке класе мање је забринут за достојанствен рад, више је заинтересован да постигне високу зараду.” Бркић, сагласно томе, предлаже да се Вучић руши наративом о неуставном вршњу председничке власти, о уништеним институцијама, о партократији, о еутаназији правне државе, о гушењу медија. Али, овај наратив не захтева Вучићеву главу са рамена, већ само његову смену.

Социолог Слободан Антонић у колумни Још о класном презиру на порталу Искра допушта да је, можда, у праву један његов „виспрени” саговорник када каже да „београдска средња класа, изгледа, мрзи СНС корупцију не зато што је она нешто посебно гора од раније „жуте“ корупције, већ зато што уз помоћ ње напредњаци успевају да њу саму одвећ лако класно прескоче. Озлојеђена средња класа, заправо, жели чвршће класне границе, презирући „напредњачке неандерталце“, како их је именовао један аутор Пешчаника, као људе из ниже класе који су заборавили где им је место.”

 Много шта је у Србији после 2000. скратило природни развој, убрзало га, прескочило одређене етапе, ушло у вишу класу са рупом у социјалном искуству и дефектом у природи новог статуса. Средња класа требало би да искуствено памти шта је била пре но што је постала средња. Наша средња класа, међутим, жели да што пре заборави да је прескочила нешто у развоју. Жели да спроведе ревизију сећања, а то може само брисањем из меморије куповине дипломе, велеобрта из патриоте у либерала, брисањем памћења на „добротвора” који је све то омогућио, тј. на Александра Вучића.

Наиме, тај „добротвор” чија је економска политика омогућила да се скраћеним путем стекне „диплома” припадника средње класе, оставља отворена врата према Истоку, за случај да на западним вратима нешто крене по злу. Е, та отворена врата према Истоку кваре срећу новој средњој класи, кваре процес ревизије класног и идентитетског сећања. И тако се може разумети силна тежња да се „добротвор” избаци из наставка пута према Западу.

Међутим, и даље остајемо дужни разумевању интензитета страсти на уклањању „добротвора”. Процес свргавања архитекте и извођача економског опоравка Србије могао би да буде, осим легалан, чак и легитиман ако би остао у законским и моралним оквирима. Али процес је из политичке склизнуо у патолошку раван, и с тога се „добротовору” српске средње класе, коме се не одричу заслуге за економски напредак, одузимају хумане особине да би се покрила нехумана страст према његовом физичком уклањању.

Слободан Антонић се из колумне у колумну приближава објашњењу овог парадокса, али изгледа да неће дотаћи једну ненаучну и нерационалну могућност коју ми, наивни заговорници појстојања „више правде”, допуштамо: тешко обољење дела наше средње класе неодољиво се нуди као последица некакве клетве, рационално објашњивог дејства нечисте савести. Можда клетва хашких сужања које су неки од нас хватали и предавали, а други од нас то гледали без физичког и вербалног противљења. Клетва, зашто не? 

По Србију је боље да подвижник буде мање успешан

Све у свему, били би потребни томови књига да се стање у Србији ваљано објасни, али се једно уопштено објашњење, са свим ризицима од уопштености и провизорности, намеће као скраћена верзија неког од могућих одговора. Наиме, да  је Вучић током своја два председничка мандата само делио одликовања и полагао венце на споменике, попут Милутиновића или Николића, био би добар председник за своје противнике. Неко други би био одговоран и за Косово, и за БДП, и за пузећу десуверенизацију Србије, и неко други би успевао и пропадао на изборима. Али, Вучић је управљао и привредом, и спољном и унутрашњом политиком, и опремањем војске, и контроаверзном борбом за Косово. Учинио је вредне поштовања напоре да покаже како и досовска држава, када ју је он преузео, може да буде успешна без да се у њој мењају политички, привредни, културни и образовни систем. Био је вишеструко успешнији од досовске државе, и заиста је саградио више аутопутева него Броз, Милошевић и Тадић заједно. Начинио је, међутим, капитални превид: унапређујући дубоко грешну и нехришаћнску досовску државу, нехотице је „унапредио”, не дирајући их, и њене деструктивне антидржавне и антинационалне потенцијале и поставке. 

Унапредио је њене проевропске реформске способности, које су после 5. октобра запостављене не зато што их досовске владе нису желеле већ што су реформе захтевале много посла.

Али, поправљање досовске државе, ако је циљ праведна традиционална хришћанска држава Србија, узалудан је посао, чак и контрапродуктиван. Ако се унапређује концепт државе који је онтолошки непријатељ хришћанске државе, онда је по Србију боље да подвижник буде мање успешан.

Како дођосмо до пежоративног термина „досовска држава” за именовање државе какву и данас имамо, и поред тога што је опште видљиво и лако доказиво да је данашња држава, следница досовске, неупоредиво успешнија од државе под управом ДОС-а? Ствар је у томе што су сви реформски вектори из периода од 2000. до 2012, типични за Аристотелову „дефектну државу” у којој се власт врши у корист вршилаца власти, остали непромењени током 14 година напредњачке управе над државом. Надзор над реформама и њиховим креирањем непромењено је у рукама западних транснационалних институција, с тим што је данас немогуће наћи област која  није обухваћена пререгулисањем по њиховим упутама. Ови непромењени реформски вектори, уосталом, пажљиво се заобилазе, као неспорни, при свакој критици коју носиоци данашње власти износе против досовске. Држе се несшорних чињеница о гашењу 130 хиљада предузећа, губитку 500 хиљада радних места, стопи незапослености од преко 30 посто, смањењу индустријске производње са 40 на 15 процената у БДП-у, цветања сиве економије и одласка близу пола милиона људи из Србије. Не критикује се предаја странцима банкарског сектора, која је произвела трајно испумпавање новца из Србије, јер би критика скренула пажњу на довршетак предаје банкарског сектора кроз продају Комерцијалне банке странцима. Не критикује се изборни систем који поставља зид између народа  и „његових” представника за које никада не би гласао. Напредњачка критика „досовске државе” у широком луку обилази онај део наслеђа „петооктобарске републике” који се од 2012. перманентно унапређује по упутствима и задацима странаца. Не дира се, на пример, у досовску реформу образовања која је, како запажа Слободан Антонић, „одбацила подизање одговорне националне елите и модерно квалификоване средње класе и прешла на систем обуке и социјализације ‘помоћног становништва’ за потребе светског капиталистичког система”. На против, она се и даље „унапређује” и дорађује, а  њен највећи домет су генерације младих анархиста који не разликују отаџбину од државе. 

Егзистенцијална несигурност Србије подсећа, у минијатури, на нестабилност Другог Рима пред насртајем османлија, о којој говори Владимир Соловјов. Други Рим је пропао због неспојивости прокламоване хришћанске вере и робовласничке праксе. Византинци су на личном плану били декларисани Христови следбеници, али се нису одрицали робовласништва. Византија је узела православље за државну веру, али је задржала нехришћанску тековину ропства, и није могла да сконцентрише и мотивише све друштвене потенцијале за одбрану од боље организованог, па чак и изнутра правичнијег, османског царства. Она подсећа и на нестабилност Трећег Рима, како Соловјов радо види царску Русију, који је, прокламујући православље, живео у великом греху према огромној већини својих грађана. Хришћанска и по наслеђу, и декларативно, данашња „досовска држава” по страним инструкцијама обликује генерације и друштвене групе  које неће умети да се одазову када то буде било потребно.