Драгорад Драгичевић: Кад се мрзи, ништа од смеха

Узимање породице православног свештеника за основну слику изопачености имало би етичку поруџбину, како у хумористичком тако и „озбиљном” стваралаштву, само у случају велике раширенсти изопачености. Без тога, побуде аутора Попадије, поготву што су аутори већ напола Американци српског порекла, никако не могу избећи сумњу у  уплив сатанизма.

Комунизам је срушен са власти, али и даље може да ошине репом онога кога највише мрзи, Српску православну цркву. А управо је то учино једном телевизијском серијом. Ово је у основи разочарења Српске православне цркве телевизијском серијом  Попадија, прокламовано хумористичком, а суштински клеветничком, која се еитује на ТВ Прва.

Епископ зворничко-тузлански Фотије са горчином је рекао да „такву хулу и такво исмевање свештеничког брака, такво исмевање Српске православне цркве, њених верника али и других помесних православних цркава, давно нисам видео. Они људи који ништа, или скоро ништа не знају о вери, рећи ће: видиш, могуће је да тако свештеници и њихове супруге живе.”

Аналитични и врло писмени угриновачки парох, презвитер Александар Чавка пише да „Црква свој идентитет црпи из Евхаристије, а ова серија кроз  њено исмевање удара на светотајински живот. У серији свештеник припрема просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литругија за њега је ‘почетак рада касе’. Исмева се једна од највећих светих тајни наше Цркве – света Тајна крштења. О ‘благосиљању’ вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити”.

Лик „стварнији од стварног”

Историчар Александар Раковић каже у интервјују једној националној телевизији да је измишљање па потом исмевање једне наказно разблудне свештеничке породице веома намеран подухват ружења српске цркве и нације. „Није ни мало духовито када се вепар благосиља ради парења и када је обмотан српском заставом. Серија је врло промишљен, не знам да ли и наручен, пројекат који циља да кроз наводни хумор багателише српску цркву”.

Против оваквог клеватања невине хумористичке серије побунио се Владимир Вељковић, један од аутора у Пешчанику, који сматра да сваки хумор, па и у овој серији, мора по својој природи да пренаглашава ствари да би био хумор. „Лик младог и смиреног свештеника, рецимо, кога у једном кадру видимо да носи мајицу Joy Division и који са лепом и атрактивном попадијом машта о парохији у Л.А. чини нам се неупоредиво аутентичнијим и искренијим у односу на владику који постоји у стварном животу и који у јавности наступа као велики зналац рок музике, а притом посећује Москву за време рата у Украјини, дајући тако отворену подршку агресору”, пише Вељковић.

Иако није баш јасно како измишљени лик може бити стварнији од стварног, јасно је да аутор у Пешчанику брани легитимно право уметности и хумора као једног од стилских алата. У том погледу он је на трагу фундаменталног права уметности.

Ако занемаримо осећаје и предосећаје људи из срспке цркве и прилично утемељене увиде круга „националних” интелектуалаца, и ако поверујемо у речи аутора серије да нису хтели да се било коме подсмевају и било кога да руже већ само да хумором разгале гледалиште, онда нам остаје само да се умешамо у причу о хумору.

Освојити комур а сачувати коралност

Хумор се може дефинисати као својство или способност људи, ситуација и објеката да изазову осећај кога прати смех или осмех. Међутим, то својство не изазива исти осећај код свих људи, па ће човек из западњачке културе одговрити смехом на исту појаву која ће нашег човека оставити равнодушним. Аутори серије су већ значајним делом живота западњаци, што они са поносом и истичу, па је могуће да су само понудили да се и Србија смеје ономе што би било смешно у Америци.

У стварности је нешто смешно или није само у нашој представи њему. Да бисмо се нечему смејали, морали бисмо над њим осетити надмоћ у сваком погледу: у физичком, естетском, интелектуалном, па чак и самој сврсисходности. Предмет мора бити инфериоран у сваком погледу, мора бити толико испод нас до нашег сажаљења. Али, ако сажаљење потиче из мржње, као што је мржња неолибералног света према православљу, онда ништа од смеха.

Ни једно јеванђеље не сведочи да се Христ смејао некоме или нечему. Ни једно место у учењу светих отаца не истиче смех као христоносну врлину, управо зато што онај који се смеје, смеје се обавезно неком нижем од себе, и он никако не може бити „најгрешнији и најбеднији од свих”, што је заједнички именитељ свих христоносних људских карактера. Како онда освојити хумор а сачувати моралност као естетску вреност уметности?

Писци, а међу њима и сценаристи, много пута су показали како се то постиже, али је само аутоиронија у извесној мери издржала проверу христоносног норматива „најгрешнији и најбеднији од свих”, само она може у извесном смислу бити христоносна. Многи наши уметници од Стевана Сремца до Синише Павића, Слобдан Шија и Емира Кустурице показали су да етичност хумора може да се одржава и постављањем јунака у предмет подсмеха на основу њихове грамзивости или неког другог порока.

Модерно пробијање четвртог зида

Као подршка хумору, у серији се примењује „модерни” поступак тзв. пробијања четвртог зида, да би се ликови непосредно обратили гледаоцима. Овим поступком требало би да се радња додатно удаљава од стварности и даје на знање публици да су догађаји и ликови измишљени. Нашег читаоца подсећамо да је тај модерни поступак већ виђао у детињству, ако је млађи, или са унуцима, ако је старији, када се Бананамен обрати директно публици пред екранима са „Нисам се онесвестио, обожаваоци моји, то је био трик”, или када се Душко Дугоушко у авиону чије се падање зауставља на метар изнад тла извини публици речима „Жао нам је, народе, нестало нам је безина”. Разбијање илузије стварности „рушењем четвртог зида” требало би да извређаној и оклеветаној српској цркви укаже да је све то само ради смеха тако потребног српској телевизијској продукцији.

Било је ових дана прилике да прочитамо и о некаквој храбрости аутора да за хумористичку миметику изаберу породицу са прве линије српске традиције, породицу из црквеног система. Тако се спрдња из саме серије проширује на „критику” серије, јер је потпуно излишна храброст за вређање и ружење вере која окреће и други образ. Храброст Попадије и цена те храбрости не може ни у примисли да се пореди са храброшћу и ценом храбрости Сатанских стихова или карикатуре у листу Шарли ебдо.

Узимање породице православног свештеника за основну слику изопачености имало би етичку поруџбину, како у хумористичком тако и нехумористичком стваралаштву, само у случају велике раширенсти изопачености. Без тога, побуде аутора Попадије, поготву што су аутори већ напола Американци српског порекла, никако не могу избећи сумњу у  уплив сатанизма. Ми можемо и потпуно веровати јавном ограђивању ових младих уметника од лоше намере, али то не искључује упливе сатанизма у лицу филмске и телевизијске уметнсти, упливе толико пута виђене и чак идеолошки признате у холивудској продукцији. Ови млади уметници изгледа не знају шта су произвели. Било би добро да и наручиоци не знају шта су наручили.