Драгорад Драгичевић: ДА ЛИ ЋЕ БИТИ ЛАКШЕ КАД СРБИ „ПОСТАНУ ГРАЂАНИ”

„Студентска побуна” је згодна прилика у којој је изворној аутономашкој странци финих „аустроугарских” манира и фине хладноће према српству, већ кажњеној од бирачког тела, екстремно крило „катедарског” сепаратизма одузима и гласност аутономаштва, и артикулацију цепања Србије.

Тзв. војвођанско питање изостајало у садашњој фази политичке надградње „побуне студената”, па је дехуманизујући и самодопуњујући списак оптужби на рачун српског председника и његовог „режима” растао без објаве идеја о подебљавању „границе” дуж Саве и Дунава. „Питање” је смерно и повучено чекало и у предпетооктобарским месецима 2000. године, да би се после 5. октобра „питање” поставило међу својима, у кругу ДОС-а. И било прихваћено кроз фамозни Омнибус закон, који је покрајини дао неуставна овлашћења, у неким областима маштовитија од овлашћења по уставу из 1974. „Питање” би и сада чекало смерно и повучено да из власти није бачен мамац објавом да студентске блокаде у Новом Саду организују војвођански сепаратисти. Мамац је загрижен, и „питање” је отворено.

Главни колумниста портала Аутономија инфо, под мало загонетним именом Вид Мајорски, одмах се, у првом лицу једнине, упустио у теоретисање о Србији као србијанској држави, на идеолошкој основи зачудно сличној оној која храни сарајевску и загребачку аналитику о Србији и Србима: „Војводина је део Србије, али није Србија; инсистирати на томе није никакво антисрпство. Вучић неће трајати вечито, а војвођанско питање ће се пре или касније вратити у средиште јавне пажње. Намерно кажем војвођанско, а не аутономашко питање, јер је прича о аутономији потпуно пассе. Аутономија више није довољна, па се у формулацији проблема мора инсистирати на војвођанском питању. То се питање мора заоштрити, а политички асортиман проширити. Појава, дакле, војвођанских сепаратиста мора бити сасвим нормална ствар. Политички идеал независне државе Војводине је легитиман – посебно је питање да ли је и реалан – па и заговорницима ове опције мора бити омогућено да се, под истима условима као и аутономашке и неаутономашке опције, надмећу за подршку грађанства.”

Коректно препричано, овај аутор сматра да је политички идеал независне државе Војводине упитне реалности, и да ће „војвођанско питање” моћи да се покрене када Срби конверзирају у грађане, а за то је потребно много труда. „Након Вучићевог деспотизма, озбиљна дебата треба да се поведе и о српској цркви, пошто је она једна од кључних препрека у конституисању Срба као модерне грађанске нације. У будућој реорганизацији државе, цркву треба вратити тамо где јој је и место – у приватну сферу. Она је важна за верски идентитет грађана, али не и за њихов национални идентитет. То што српска црква себе постулира као националну институцију говори о њеним политичким амбицијама, па се са њом мора водити оштра политичка борба. А то је нешто чему јад од политичких актера у Србији изгледа да није рад.”

Има ли одгајеног подмлатка за преокретање историјских вектора аутономије?
Аутономаши можда и с правом верују да се Србија у својој северној покрајини брани од сепаратизма, између осталог, и српством: српска већина у Војводини не налази ни један рационалан разлог да се одваја од Срба у остатку Србије, поготову зато што су њихови преци са истим осећањима и циљевима увели Српско војводствоу Србију. Колумниста портала је, међутим, уверен да ће војвођански Срби, када конверзирају у грађане, очас посла да се одвоје од остатка Србије када се и у том остатку Срби трансформишу у грађане. Није баш јасно зашто би будући грађани Војводине бежали од будућих грађана Србије, и чему онда аутономија грађана Војводине у односу на грађане Србије, али се са тако снажним осећањима не полемише.

Но, без обзира на то колико Срби постану „грађани”, каже колумниста, питање Војводине ће једном свакако бити покренуто. Да ли се иза ове тврдње, загонетно необразложене, крије уверење да ће Срби у Војводини конверзирати у грађане његове врсте? Или се крије рачун да је на хуманистичким катедрама Филозофског факултета у Новом Саду, првенствено на Грухоњићевој, огајено довољно аутономашког кадра за преокретање историјских вектора аутономије? Да ли се колумниста узда у „дијалектичку цикличност” која би требало да понови процесе након замора процеса који су их прегазили? Ако је реч о таквој вери, против ње је истина да ни петнаестогодишњи „златни век” аутономије по уставу из 1974. није доказано садржавао тежње војвођанских Срба да се преусмере вектори аутономје, вазда управљени ка Србији. Садржавао је доказано само вољу Савеза комуниста.

Изворна аутономашка странка ЛСВ под вођством Ненада Чанка нема шта није пробала да освоји значајнију подршку бирачког тела. Имала је после 5. октобра 2000. и све медијске услове да је грађани чују, имала је и неограничено разумевање војвођанског крила Демократске странке, па ипак није успела да у бирачком телу придобије одлучујуће симпатије за свој програм. Од раних деведесетих година, кад је заговарала Војводину са сопсвеном војском и полицијом, и када су њени активисти завршавали предизборне скупове са „видимо се на следећим изборима у независној Војводини”, она је 1999, декларацијом „Војводина Република – Пут мира, развоја и стабилности”, захтевала „само” да Војводина буде федерална јединица са још пет таквих. Да би се федерална јединица лакше допала бирачима, декларација је предвиђала распарчавање Србије у пузле да би статус федералне јединице добили и Шумадија, југоисточна Србија, Град Београд, Санџак и Косово.

Одузимање од Лиге и гласности, и артикулације сепартизма

То ипак није донело Лиги ништа више од велике видљивости у медијима, вазда ненаграђене у бирачком телу, и ова странка је своје значајне позиције у покрајинској власти освајала кроз расподелу функција са аутономашким странкама мађарске мањине и проаутономашким крилом ДС у Војводини. И тај „ресурс” утицаја видљиво се трошио подозрењем председника ДС Бориса Тадића према аутономашком заносу војвођанског крила странке, а сасвим се распао историјским политичким заокретом СВМ, одустајањем од територијалне аутономије и избором остваривања мађарских интереса неодвојиво од српских.

Идеја Лиге је, као разиграни сапуни у лавору из Данојлићеве песме за децу, наставила да копни до њеног испадања из војвођанског парламента 2023. Напросто, постоје политички програми који се у Србији лакше прихватају што су мање познати.
Садашња „студентска побуна” је у вишестраначкој хроници Србије прва прилика у којој се од изворне аутономашке странке ЛСВ преотима гласност занављања циљева одвајања Војводине од Србије. Ова странка финих „аустроугарских” манира и фине хладноће према српству двоструко је кажњена: бирачко тело ју је казнило чак и за „реалније остварив” степен аутономије, а екстремно крило „катедарског” аутономаштва кажњава је одузимањем гласности и артикулације цепања Србије.

Па, на основу чега колумниста лепог имена Вид Мајорски тврди да ће „питање Војводине једном свакако бити покренуто”? Из контекста се види да се, ипак, не узда превише да ће „Срби постати грађани” склони „покретању питања ”, већ рачуна на „изгледне” процесе који се одвијају сада и овде. Питање, наиме, може да се „покрене” без обзира на то да ли га неграђани Срби прихватили или не. Довољно је само да се формира прелазна влада која ће одмах да на заслужне „катедарске” револуционаре у Новом Саду делегира своју „прелазност”. Тако се већ посрећило неким другим новосадским револуционарима после Петог октобра, када су због револуционарних заслуга награђени важним функцијама у управи над северним делом Србије током целих 12 година.

Постоји још један начин да се гувернатура над Војводином повери можда и самом колумнисти. Не бисмо тај начин и ми описивали, јер је већ описан и преописан у историји Другог светског рата.