ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Сећање на Сретењe

Многи од наших министара се хвале да су или велике школе завршили у иностранству или су радили у установама од светског значаја. Монетарни фонд, Светска банка. А тек саветници који нашу владу саветују или су је саветовали били су: премијери, министри, финансијски чаробњаци, највештији рекламни стручњаци. Сви би се они на српском језику, да је стандардизован, могли звати продавцима магле. Да им је стало до Србије, а требало би, бар док су на радном месту у влади да прочитају нешто и из српских закона. Како је Сретење на прагу ваљало би прочитати Сретењски устав.

Министар финансија је могао да погледа Сретењски устав из 1835. глава 10, члан 104, где пише: „Финансија не може бацати народа Србског у дуг“.

Министар правосуђа би могао на евроунијатском саветовању о кривичном праву, где би били присутни представници Хашког трибунала, који иначе не дозвољавају представнику Србије ни да говори, и неко из концентрационог логора Гвантанамо, где нема адвоката и судија, али има затвореника, да прочита члан 113. Устава. У њему пише: „Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен и да се не узме на испит“. Све једноставно.

Данас је незаобилазан и члан 125. Њега би сви у Србији требало да прочитају.

Члан гласи: „Никакав Србин не може ступити у службу страних земаља ил примати плаће и знакова отличја от њи без допуштења Књаза свог“.

Устав је донео књаз Милош Обреновић, али је убрзо укинут. Највише због притиска Аустрије, која иначе устав није ни имала. Таква вам је онда била демократија у европским царевинама. Данас је демократија код евроунијата сазрела, па је свима много боље.

Тагови: Драгомир Антонић