ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Прошлост уз тезгу

Недеља. Младенци. После Литургије свратио сам на Бајлонијев пијац. По зелениш. Код једне тезге, где Радован продаје чајеве, окупила се неколицина људи. Један испија пиво, други мерка робу, трећи хвата зјале, а двојица, већ прешли педесету годину живота, али се нису примакли шездесетој, ушли у жучну расправу. Ослушнем, један запенушао. Објашњава да историја није важна, кога брига шта је радио цар Душан, кнез Лазар, Милош Обреновић, Степа Степановић на Церу, војвода Живојин Мишић на Сувобору и победоносно заврши реченицом: Кога брига за прошлост, коме је она потребна, важно је од чега се живи. То је једино исправано. Кад се променимо, заборавимо шта је некад било – биће нам много боље!

Наста тишина. Други, који дотле ни реч не прозбори упита: Кажеш прошлост није важна, није ни потребна? Ваља је заборавити? Тако је – одговори први. Кад је тако, настави други, што ти мене сла у Пожегу пре скоро тридесет година, кад си хтео да се са Миланком жениш. Рече ми тад: Иди, куме, молим те у њен крај. Распитај се, умеш ти, из какве је фамилије? Какви су јој преци? Питај до чукундеде ако можеш. Видидер да нема неког манитог у фамилији, неких болести. Да нису распикуће, коцкари или пијанице. Да неки од њених није у затвор заглавио.

Седох у воз, обиђох Бакионицу и Глумач с једне стране. Одох до села Висибабе. Стигох и до Узића. Свуд сам се распитивао. Дискретно. Све најбоље о њеној фамилији чух. Деда Миланкине мајке био сељак, велики домаћин, а деда Миланкиног оца, угледни трговац. Обојица била у Првом светском рату. Један се није вратио. Сви у фамилији здрави, коцкара нема, ал’ имала је једног ујака, који јест био вредан човек, троје добре деце подигао, ал’ волео је понекада мало више да потегне флашу. Кад сам се вратио, ти ме од радости изљуби и поштено си ме у „Видинцу“ частио. Кад се данас сетим те части, нека ме дрхтавица обузме. Сад причаш да прошлост није важна и да је ваља заборавити. Што си се онда о Миланки до деветог колена распитивао.

Нико реч да прозбори. Одох кући. Ваљало је унуку Дрену да сачекам.

Тагови: Драгомир Антонић