ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Нека горе свећице!

Рођендан је нови обичај који се одомаћио у српској обичајној пракси. Рођендан се „прави“ (обратите пажњу на израз којим се објашњава организација рођендана) деци. Није реткост да га прослављају и старији.

Код деце је важан сваки рођендан. Старији воле округли број. Број педесет је омиљен. Доживети пола века многи сматрају успехом. Слављење рођендана је у реду. Свако има права да обележи датум за који сматра да је битан у његовом животу. Проблем се јавља кад морају да се изведу одређене обредне радње.

Без ритуала, уче нас етнографија, теологија, филозофија, нема ни обичаја. Нема славља без обредних елемената: музике, игре, одеће, послужења, сасуда…

Какав ритуал смислити кад је нов обичај у питању? Посегнете за нечим из традиције. Искуствене паметарнице. Песму смо смислили: „Данас нам је лепи дан“. За забаву је музика са ДВД, торта нам замењује исконски хлеб.

Ако ставимо свећу све ће личити на крсну славу, али ми славимо рођендан. Онда ставимо више свећица. Не смета, али како се понашамо према њима?

Чим смо је упалили, ми је дувањем гасимо, желећи дуг и срећан живот слављенику. Сами гасимо оно што у православној вери живот слави. Кад се неко роди свећа се упали, код крштења исто. Свећу за здравље палимо. За спокој душе такође. Кад се стан или кућа освештавају, прво се свећа упали. Славска свећа гори док има гостију. Ниједна од свећа се никад дувањем не гаси. Светлост свеће је животни путоказ. Кандило живота.

Мислите о овоме кад своју децу учите да дувају и гасе пламен свећице на сопственој рођенданској торти. Не морате у свему имитирати Холивуд. Ради се о здрављу вашег детета и ваших најмилијих.

Тагови: Драгомир Антонић, Рођендан