ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Време државне малодушности

Пре неки дан је албанској – али ништа мање и српској – јавности тзв. премијер Косова поручио да уколико Србија одлучи да пошаље своје снаге на етнички српски север наше сецесионистичке покрајине – Америка ће бранити лажну косовску државу. Пошто Београд то зна, уверен је Харадинај, Србија се ни у ком случају неће усудити да пошаље трупе на Косово. Док је тамо и један једини амерички војник Приштина има одрешене руке да ради шта хоће док је Србија у оковима. Шта је и у којој мери од тога тачно? Поготово да ли су окови ментални или челични?

НЕ ПЛАЧИ ВЕЋ СХВАТИ

Део одговора на постављена питања садржан је у речима председника Србије које су уследиле после изјаве Харадинаја. Вучић је истакао да је он пoтпунo у прaву кaдa кaжe дa ћe СAД, штa гoд дa сe догоди, бити нa стрaни косовско-албанских сепаратиста. И то бeз oбзирa кoликo Приштинa кршла мeђунaрoднo прaвo. Уз Америку косовско-метохијски Албанци имају и друге моћне заштитнике. То су чињенице са којима је крajњe врeмe дa сe „пoмиримo“.

Са реченим се слажем ако је у духу – а надам се да јесте – мисли холандско-јеврејског филозофа Баруха Спинозе: „Нe плaчи, нe љути сe, вeћ схвaтaj“. Другачије је неприхватљиво, јер немамо право да се помиримо са сопственом пропашћу. Довољно је да уважимо чињенице. Такве су какве су, али може се и са њима ићи напред без дефетизма. Да се послужим речима војводе, односно у периоду о коме се ради генерала Мишића. У својству јунака Ћосићевог романа Време смрти поручио је свима који су почели да се колебају да ли српска борба има смисла у изузетно тешким околностима: „Све док се људи боре нема неповољног положаја који се не може изменити“.

После оваквог става – а он је био такав и у стварности а не само у роману – великог српског војсковође, имајмо у виду да већина Срба и данас није спремна да дигне руке од наших националних интереса. Није престала да се бори. При томе, осим у манипулативним клишеима, нико нас не бомбардује као 1999. у време НАТО агресије, нити је реално да се нешто налик томе понови. Далеко је од тога, тим пре, да се над Србијом надвила сенка страдања и пропасти као крајем 1915. или давне 1813. Опасности су много мање али наша неразумна уздржаност је већа него икада. Довољно је поменути упорно одбијање да уведемо реципрочне мере Приштини у околностима када она наноси велики економски удар нашем народу на КиМ и привреди целе Србије. То је само један пример од многих где трпимо понижења и штету као да смо у казамату а не суверена нација која има могућност и право да се брани.

ОПАСНЕ ИГРЕ

Ствари нису црно-беле. На једној страни није, као што се понекада представља, српска погибија равна Албанској голготи ако било шта одважно предузмемо, а на другој мазохистичка попустљивост како бисмо преживели. Ако нисмо више јуначког кова као наши преци, нити као (демографски) стара нација имамо биолошке потенцијале да издржимо страхоте са којима су се они суочавали – не морамо баш олако да дижемо руке ни пред много мањим проблемима са којима реално можемо да се носимо. Шта год било, неће потећи реке српске крви нити ће наше градове гутати пламен.

Нико Србију неће напасти, нећемо се суочити са свеобухватним санкцијама и њиховим ужасним последицама као 1993, иако је могуће да се Срби на северу Косова суоче са покушајем албанске окупације а Србија са низом проблема. При чему би иза Приштине, по свему судећи, стварно стајали – како овдашњи политичари воле да кажу – наши „западни пријатељи“ из Вашингтона, Лондона, Берлина и Париза. Но, таквих покушаја је уз потпору истих било и раније, од 2000. до 2011. године, па су пропали. Наш народ компактно насељен на делу Косова који се наслања на Централну Србију био је и остао одлучан да одбрани своју слободу. Њу може једино да му угрози Београд, калкулацијама и оклевањем.

За отпор је имао и има снагу ако добије адекватну подршку од стране официјелне Србије. Друга ствар је ако она, због интереса владајућих структура изостане. Али ипак не верујем да постоји таква намера колико се прибојавам да српски естаблишмент игра разне игре, већ како када, од драматизације негативних могућности до показивања мишића, како би довео грађане у стање да лако прихвате оно решење које са неким међународним факторима дефинише. Међутим, са евроатлантксим ђаволом се тешко прави погодба иако неко код нас вероватно помишља да ће умети са њим да се носи. Зато се плашим да ћемо се на крају оклизнути и суочити са великом опасношћу по север Косова. Тада ће се истински поставити питање како да га бранимо.

МЕХАНИЗАМ САМОЗАШТИТЕ

Од „бранилаца мостова“ преко „цивилне заштите“ Срби су у претходном периоду стигли до система који је обезбеђивао одбрану севера Косова. Када су, примера ради, приштинске специјалне снаге упале на тај део наше територије 2011. године, супротставио им се добро организован народ. На све стране су се појавиле барикаде, препреке, тешки камиони. Око њих су се, добро испланирано и структурисано, окупљали грађани. Жене, деца, старци али и снажни млађи мушкарци. Ред једног, ред другог. За потребе камера, одбране и чега год још. Чак и КФОР у таквим околностима није мога да се по сопственој вољи креће севером Косова. Свима је било јасно да ту кљуну реч имају Срби.

У околностима када НАТО од старта крши Резолуцију 1244. и Кумановски споразум, немамо разлога да кријемо да смо систематски повлачили одбрамбене потезе. У питању је био легитиман модел заштите српских државних и националних интереса. А пред мноштвом представника медија, укључујући и телевизијске екипе из Србије, Русије и других земља, није било, нити је сада лако чак ни албанских бојовницима да примене масовну силу против голоруког народа који је у првом плану. Њихови – како локални ,тако и страни – стратези добро знају шта је пропаганда и какви су њени ефекти. Но, тамо где су се одлучили да селективно пробају и са употребом оружја, спремно су их дочекали српски браниоци. На обе стране погинула је по једна особа а било је више рањених. И тиме није изазван велики рат.

Чим је дошло до оружаног сукоба недалеко од административне линије коју су покушали да запоседну албански јуришници, КФОР је интервенисао. Прво се правио да не постоји и да се ништа не дешава, пуштајући Албанце да обаве посао. Међутим, када је видео да ствари не иду како су у Приштини и – по свему судећи – пре у Берлину него Вашингтону планирали, НАТО маскиран у КФОР је професионално реаговао. Они који су под изговором да спречавају крвопролиће извршили агресију на Србију 1999. и, како је време показало, без обзира на све пратеће правне аранжмане заправо окупирали Косово, не смеју себи да допусте да ту потече река крви. Нови рат би за њих био велики неуспех, а циљ им је да својим наводним миротворним деловањем оперу прљаву НАТО биографију из 1999.

ПОГРЕШАН РАЧУН

Уз сву црну пропаганду и прикривања чак и западни медији и јавност нису могли да не испоље извесну нелагоду због мартовских погрома 2004. Злочини над Србима се релативизују, али када се запали велики пожар дим који он изазива привлачи пажњу и одијум. То знају и тога се прибојавају албански сепаратисти на Косову и њихови западни ментори. Поготово сада када су прогласили независност и умислили да имају државу, те у то убеђују остатак света. Незгодно им је да се види колику и какву разбојничку дружину представљају. Опет, сукоб би учино да падну све маске.

Ако је тако, а јесте, онда је јасно да ће нам албански војно-политички екстремисти и њихови заштитници урадити таман оно што им допустимо. Они су агресивни онолико колико смо ми попустљиви. Док год су свесни да се нећемо бранити, вршиће дрске упаде на територије којима и даље доминирану Срби. Хапсиће људе, уводиће нам разне таксе и спроводити друге мере притиска. Мрцвариће нас на мало док смо пасивни али ће, уверен сам, стати ако се ствари промене.

Ако би приштински властодршци знали да нећемо трпети зслостављање, како Срба на КиМ тако и целокупне Србије (које је уз помоћ нелегалних такси сада у току), те ће се на овај или онај начин дићи велики облак прашине услед наше реакције, такве ствари не би радили. Међутим, проблем је што је Београд талац ЕУ интеграција или неких политичких дугова. Вероватно је државни врх у страху по себе од лично-партијски усмерене одмазде „западних пријатеља“ која је већ неке српске бивше владајуће гарнитуре коштала власти. И због тога прелазе преко онога што се не сме трпети.

ОД ШТИТА ДО ПОРОЗНОСТИ

Полазећи од реченог вратимо се потенцијалној одбрани севера Косова. Због односа са Бриселом Србија је 2015. пристала да укине „цивилну заштиту“ (што је и реализовано током 2016). Тако је нестао званични оквир за мобилизацију српског народа на северу Косова те институција у коју су се када то затреба лако укључивали сви они из остатка Србије који желе да помогну одбрани нашег народа на простору јужне покрајине. Уз грађане, на начин који се довољно може бранити да избегнемо отворену конфронтацију са НАТО, ту је постојао згодан простор за („неформално“) ангажовање припадника наших војних и полицијских специјалних снага у одбрани севера Косова.

Тај механизам се у пракси а не само у теорији показао као ефикасан. То су добро схватили и албански западни савезници па су њихови медији код нас и око нас, као и НВО у Србији које за њих раде, водиле упорну капању против „цивилне заштите“. То, у комбинацији са спољним притисцима и уценама, довело је до тога да се одрекнемо квалитетне институције а заузврат добијемо празна обећања Запада да албанским снагама неће бити допуштено да долазе на север. Она су већ, више пута смо то видели, грубо погажена. Јасно је да ништа не значе, а неформална структура која је, како се тврди од стране упућених, заменила званичну „цивилну заштиту“, није се показала делотворном.

Довољно је видети како нас када пожеле малобројни – у односу на хорду која је кренула на север 2011. године – припадници албанских паравојних формација буше као сир. Кад им то падне на памет појаве се на северу Косова и покажу чија реч је утемељена на сили а чија на празним обећањима. И никоме ништа. Ми мало беснимо за свој рачун али ништа не предузимамо. Раније није било тако. Једно је држава, макар и у камуфлираном виду, а друго су „жестоки момци“ који треба да покрену одбрану тог дела наше земље ако би постојала политичка одлука да се делује. То се односи како на борбене потенцијале тако и на ауторитет који се ужива у народу. Он је од кључног значаја за његово окупљање и одбрамбено мотивисање.

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА МОЋИ

У околностима у које је и нашом кривицом доведен север Косова – ако се брзо нешто не промени – од пре или касније изгледног покушаја свеобухватног албанског оружаног и политичког запоседања само може да га спасе отворена војна интервенција Србије. Но, прибојавам се да је Харадинај у праву када каже да се, знајући шта она може да изазове, Београд за њу не би одлучио. Претио би, а онда ништа. Остало би му да кука и медијски проба да умањи катастрофалне ефекте ужасног развоја догађаја. Додуше, за очекивати је да би са наш народ бар местимично самоорганизовао и бранио, да би у томе вероватно имао извесну подршку официјелне и неофицијелне Србије, али сумњам да би из тога произашли прихватљиви резултати. И у вези са тим је поменути албански терориста – сада у улози лажног премијера – прецизан када каже да ad hocслање људи и материјалних средстава од стране Србије, што очекује ако криза кулминира, неће довести до преокрета. Кула се не гради онда када почне непријатељска најезда.

Зато се вратимо на речи Спинозе и одлучно а прагматично делујмо у складу са њима. Откопајмо и надградимо док можемо бастионе које већ имамо. Србија на северу Косова поседује све потребне одбрамбене елементе, само је потребно да их брзо повеже и допуни. С обзиром да за то постоје људи, планови, материјална средства – ако буде постојала и политичка одлука, муњевито се много тога може постићи. Пре него што Албанци буду спремни да масовније реагују, Србија може да реактивира свој систем „цивилне заштите“. У крајњој линији његови носећи елементи могу брзо да буду постављени на ноге на простору под управом Београда и буквално преко ноћи трансферисани на Косово. На њих би се на први позив брзо наслонио народ на северу. Још нешто ништа мање битно.

МЕДИЈСКИ РАТ

Ми сами себи говоримо о томе са каквом неправдом се суочавамо, а то нема другог смисла осим унутрашњеполитичког. Србија много јасније и гласније мора да се обрати светској јавности у вези са дешавањима на Косову, па и претњом од покушаја албанске окупације севера покрајине. Зашто Београд не би позвао и подржао њихов боравак и рад, телевизијске и друге новинарске екипе из свих земаља света које су спремне да перманентно прате дешавања на северу Косова и Метохије и другим тамошњим српским срединама? Много је мањи простор да се нешто немило деси када и Албанци са својим заштитницима знају да су у фокусу медија који нису под њиховом контролом. Камере су моћно оружје!

Штавише, зашто Србија – ако мисли да нам прети нова америчка агресија прискочимо ли у помоћ свом народу на Косову – не би благовремено позвала војно-политичке посматраче из Русије, Кине и свих других земаља које су спремне да их пошаљу? Нека их приштинске власти и њихови западни протектори и не пусте на Косово. То је већ велика медијска тема, као што би од огромног значаја било и стационирање посматрача уз административну линију са стране централне Србије. То намеће по нас много повољнију перспективну посматрања ствари у очекивању могуће албанске агресије на север. Уз то је и озбиљно дестимулише.

ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ

Све у свему, ако брзо не почнемо да ревитализујемо српске институције укинуте у контексту тзв. Бриселских преговора и да систематски делујемо на друге начине, само је питање времена када ћемо лоше проћи и на северу Косова. И за то неће бити одговорна пређашња, већ садашња власт. Нема те маркетиншке вештине којом се то може сакрити. Колико год да је стара власт довођењем ЕЛУЛЕКС-а и отпочињањем Бриселских преговора (водио их је Борко Стефановић) трасирала стрму стрампутицу, актуелна би била та која је допустила да се на њој коначно слупају наша косовска кола. То Србија не сме да дозволи.

Американци, Немци, Енглези и било ко други моћи ће да се љуте ако се на прагматичан начин активирамо, али неће имати могућности да се драстично умешају на нашу штету. Опет, ако будемо само причали и кукали, допустићемо и без њих да се преостале наше позиције на Косову уруше. Алабанци ће већ умети да искористе нашу слабост и неодлучност. Они отимају и оно што им Запад није дао. Да не говоримо колко чврсто држе оно што су нас наши тобожњи ЕУ и амерички пријатељи убедили да им препустимо себи на штету.

Не смемо више тако да радимо. Они који воде ову земљу морају да схвате да се свет променио од 1999. Америка и даље риче, али далеко је од некадашње моћи коју су већ увелико угрозиле Русија и Кина. Бука коју Вашингтон диже често је пре одраз немоћи него силине. То је покушај да се прикрије и ревитализује тренд слабљења које је већ одмакло. У таквим околностима, ако смо већ дефинитивно свесни да Америка и још неке друге западне силе и даље посвећено раде против нас, чему претварање да смо пријатељи?

Оно има смисла ако можемо да купимо милост, а ако већ, како констатује и наш државни врх, то не можемо, онда не губимо више време и енергију. Окренимо се много озбиљније, не само економски, Москви и Пекингу. Република Српска, иако много мања од Србије, и уз то са ограниченим (само унутрашњим) суверенитетом, даје сјајан пример Београду како се може, када за то постоји воља и храброст, успешно блокирати антисрпска политика Запада. Не ради се о имагинацији већ о видљивој реалности.

КИНА И РУСИЈА

Када смо код ње у контексту изналажења веће подршке за нашу ствар, да приметимо да можда Кина и даље поступа војно-политички обазриво када директно нису угрожени њени интереси али нема сумње да на многим пољима може да нам буде подршка. А Русија то може и хоће много недвосмисленије. Она је одавно скинула рукавице и успешно почела да обара руке са САД. Само руску свестрану подршку треба затражити! Не могу Руси бити Срби уместо Срба а да ми неутрално балансирамо између њих и Запада. То је већ геополитика илузија.

С друге стране, ако бисмо се окуражили да јасно дефинишемо ко су нам пријатељи а ко према нама делује непријатељски и томе прилагодили своју спољну и одбрамбену политику, само бисмо профитирали. Тиме бисмо се – некоме то може да звучи парадоксално али је тако – удаљили од потенцијалног сукоба. Изоловани и одбачени од оних које накарадно зовемо „западним пријатељима“ а обесхрабрени да се обратимо онима који истински могу да нам буду савезници, много више призивамо невоље него када бисмо поступали смелије. Слаби, неодлучни и збуњени су пре жртве него они који су спремни да узму судбину у своје руке.

ВОЉА ЗА ПОСТОЈАЊЕМ

Српски народ није сломљен. Спреман је да се бори на реалан начин. То се осећа по реакцијама људи у вези са дешавањима на Косову и то у условима климе, чини ми се од стране власти медијски загрејане више него што је основано, да нам прете велики сукоби. Сигуран сам да није тако, али јесте да већинска Србија не прихвата да због добрих односа са Бриселом и Вашингтоном, наставка ЕУ интеграција или доласка неке нове немачке компаније која код нас производи резервне делове – одустанемо од Косова. Када бисмо то учинили онда би неминовно уследило и срамно дистанцирање од Српске на начин који је већ уочљив – жалосно је, али је тако – кад се ради о Србима у Црној Гори. Они који нас ломе око Косова уверили би се да то није тешко постићи на свим пољима – као што је наша попустљивост према Подгорици већ инспирисала веће захтеве у вези са Косовом – па би наставили да нас газе по питању РС.

Званични Београд нема право да иде у том смеру. Насупрот томе, ако будемо поступали као Додик у РС, и те како можемо да рачунамо на успех. Тресла се – и даље се око њега тресе – гора, западни самозвани господари света бесне, али Бањалука у своме истрајава. И никаква катаклизма се није десила без обзира што је притисак на РС већи него на Србију а она мања и (материјално, али не и национално) слабија. Да се у том светлу на крају, првенствено у вези са политичком елитом, поново вратим Живојину Мишићу у креативној интерпретацији Добрице Ћосића. „Одувек је све против нас. Опстали смо само захваљујући трпљењу и вољи да постојимо. А сада нам нешто понестало вере у себе. Све остало што немамо, не одлучује нашу судбину“.

(Печат)