ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: УКРАЈИНСКИ РУЛЕТ

– Политички анлитичар Драгомир Анђелковић истакао је да је рат у Украјини „резултат преливања западне агресивности и непринципијелности са Балкана“.

„Од када је почео сукоб на истоку Европе, са Запада нам поручују да постоји опасност да се рат у Украјини прелије на Балкан. Не искључујући и ту могућност /ако Запад буде желео да поново запали наш регион/, на ствари може да се гледа и из другог угла. Већина Руса, уверен сам утемељено, сматра да је рат са тзв. Западног Балкана, после неког времена које је Вашингтону било потребно за покретање нове, много веће операције, систематски преливен на простор Украјине. Tо се догодило због експанзионистичких намера и агресивности водећих западних центара моћи, у комбинацији са њиховим погрешним проценама“, оцијенио је Анђелковић.

Он је у ауторском тексту за београдски Медија центар навео да су Вашингтон, Берлин, Лондон, разорили међународно право и изазвали ратове на нашим просторима.

„Прво су дрско дали себи за право да оцењују да ли и даље постоје или не, суверене државе каква је била Југославија, а онда и да противно њеном уставном уређењу, одлучују на који начин ће оне бити подељене. Сетимо се у вези са тим накарадне Бадинтерове комисије из 1991. године и њене лажне арбитраже. На то се надовезала и НАTО агресија против Србије 1999, са циљем да јој Косово и Метохија буду отети. И небитно је што је соломонским решењима ‘легализована’ привремена окупација тог дела наше територије. Са становишта међународног права није оправдана агресија на Србију“, нагласио је Анђелковић.

Да се не би шире бави америчким агресијама на другом меридијана, каква је била инвазија на Ирак 2003. без одговарајуће одлуке ОУН, Анђелковић истиче да је битно рећи да је Вашингтон слично почео да се понаша и на простору који је вијековима био дио Руског царства, односно Совјетског Савеза.

„Tако је, после серије акција које Руси називају наранџастим ударима, 2014. године подстакао побуну у Украјини која је окончана превратом. После тога је простор, где се некада налазило средиште руских земаља /Кијевске Русије/, постао одскочна даска за даље активности против савремене Русије. Из тога је крајем фебруара ове године произашао посредни америчко-руски судар на украјинском тлу, уз пентагонову употребу украјинског топовског меса.

Да би то било изводљиво, у Украјини је претходно покренута свеобухватна политика идентитетског прекомпоновања, слично као и у нашој Црној Гори. Циљ је био чупање руских корена украјинског становништва и стварање својеврсне анти-Русије на деловима историјске Русије, што је у великој мери уродило плодом“, нагласио је Анђелковић.

Он је навео да о томе говори и податак да је прије 2014. преовлађујуће увјерење грађана Украјине било да су они дио истог народ са источнословенским становништвом Русије и Бјелорусије/Малоруси, Бјелоруси и Великоруси/, да би пред почетак актуелног сукоба такав став, према западним изворима, дијелило свега 28 одсто Украјинаца, и то углавном на истоку и југу земље, док су руске процјене у том погледу биле нешто веће.

Према његовим ријечима, све то није могло да не проузрокује осјећање озбиљне забринутости па и угрожености како у официјелним руским круговима, тако и међу грађанством Руске Федерације.

„Иако је и пред сам почетак сукоба скоро две трећине Руса и даље доживљавало Украјинце као огранак истог народа коме и сами припадају, око 50 процената њих је Украјину већ препознавало као непријатељску државу и одобравало је војне мере у односу на њу ако је то неопходно за безбедност Русије“, додао ј Анђелковић, наводећи да је опет 60 процената грађана Русије било увјерено да иза пријетње која се са украјинске стране надвила над њиховом државом, стоје Вашингтон и НАTО, док је четири одсто сматрало да је за актуелна дешавања крива руска власт.

Сукоб је, истиче он, усљед њихових активности почео да се прелива на границе Русије, са намјером да ту ескалира.

„Да се то не би догодило на начин још неповољнији по Русију, она је проактивно деловала, отпочевши садашњу ‘специјалну операцију’ у Украјини. Када је пређен Рубикон, муњевито је порастао број Руса који подржавају војне мере које је предузела Москва. Јасно им је да више нема одступања. Стога се он сада износи, зависно од тога да ли су извори блиски Западу или Кремљу, од 59 до 71 одсто испитаника. Уједно је скочио и Путивнов рејтинг са 65 процената позитивних оцена на почетку године, на 71 одсто после почетка операције у Украјини“, нагласио је Анђелковић у тексту за београдски Медија центар.

Према његовим ријечима, ратови по правилу хомогенизују нације, поготово када је јавност, што је данас случај са руском, упозната са опасним стратешким документима опонената, какав је, примjера ради, „Пентагонов водич за планирање одбране“ за период од 1994. до 1999, у који је крајем прошлог вијека Њујорк тајмс имао увид, што су америчке војно-политичке структуре потом „демократски“ покушале да гурну под тепих.

„Из тог материјала се јасно препознаје америчка намера да Русија буде геополитички маргинализована. И то не од када је Путинова власт почела да контрира САД, већ у време док је Јељцинова администрација опчињено гледала у Белу кућу, испољавајући спремност да чак и као млађи партнер Америке уђе у НАTО. Ни тада Русија није била добра Западу – што је сада преовлађујуће уверење руске јавности – јер уз све слабости није одустала од статуса војно-политичке силе. Када се на то још надограде и релевантни извори који се примарно односе на нас, али много говоре и о истоку Европе – шта Русима остаје него да се окупе око Кремља и ради одбране свог опстанка узму у руке штит и мач?“, навео је Анђелковић.

Он је поменуо упечатљиви извјештај чувеног њемачког дипломате и политичара Вилија Вимера, упућен Шредеру док је био канцелар, а који му је послат у мају 2000, послије Вимеровог учешћа на једном важном НАTО скупу.

„Поред тога што се из списа јасно види да је против Србије 1999. вођен класичан освајачки рат, те да чак и амерички функционери нису оспоравали да је недвосмислено јасно да је у нашем случају НАTО ‘прекршио све одговарајуће одредбе међународног права’ – на састанку су исказане и непријатељске намере према Русији, односно било је речи о плану да у наредном периоду она буде стратешки опкољена. Удар на Србе био је само корак у том правцу.

С обзиром на све то, када је проценила да се од непријатељске политике према њој ни привремено неће одустати, те ће нож упорно наставити да се приближава артеријама државе чији је центар, Москва је одлучила да озбиљно војно реагује. Већина Руса је уверена да је то морало да се деси, само се пита ако је већ тако, зашто се толико чекало? Да ли се радило о јаловој нади руске елите да ће са Западом ипак наћи заједнички језик или о неким другим разлозима, тешко је са стране на то дати одговор“, оцијенио је Анђелковић.

Оно што није тако компликовано закључити, додао је он, то је да ће овај рат оставити дубоке ожиљке, а ако се којим случајем релативно брзо и нађе начин да буде компромисно окончан и ако односи између Русије и Запада колико-толико буду нормализовани, ипак ће доста времена бити потребно да се смире узбуркане емоције.

„Руси ће у наредним годинама наставити да са много опреза и забринутости гледају на Запад. Одатле ће и даље доста негативне енергије бити усмерено ка Русији, иако у глобалним оквирима та земља сигурно није кључна претња за водећу западну силу САД. Полазећи од тога, не због Русије већ ради себе, несхватљиво је да је Вашингтон своје ресурсе примарно усмерио ка њој.

Да ли се радило о погрешној процени да ће Кремљ брзо бит матиран те ће тако Кина, која још није прворазредни нуклеарни чинилац али тежи да то постане, остати без руског штита који је посредно брани дајући јој потребно време, те ће тако бити препуштена Западу на милост и немилост, или је у питању нека друга игра, остаје нам да видимо. На основу распореда фигура на Евроазијској шаховској табли по окончању кулминације сукоба у Украјини, моћи ћемо о томе поузданије да судимо“, истакао је Анђелковић.

Док то не постане случај, додао је он, једна ствар са далекосежним посљедицама ипак је недвосмислено јасна: сукоб у Украјини, од кога зависи много тога у свјетским размјерама, суштински је произашао из преливања агресивности и непринципијелности Запада са наших простора у зону гдје Вашингтону, Бриселу, Лондону, имао ко много снажнији од Срба да се супротстави.

„У јаловој нади да ће подређивањем њихове земље стићи до ‘врхова’ Азије и тако одложити губитак своје глобалне превласти, понашали су се према Русима арогантно као и према нама, али су се опасно прерачунали. Руси нису били психолошки поражени без праве битке, нашта је Запад очито рачунао јер у њој тешко може да победи објективно моћну Москву /као што ни она њему, без фаталних последица по себе и читав свет, не може да нанесе тотални пораз.

Tо се за сада прикрива јер и даље траје глобална евроатлантска медијска доминација, али на терену ствари већ стоје потпуно другачије. Tу ће Руси, уз све тешкоће са којима се суочавају и по цену коју носи њихово превазилажење, засигурно одбранити своје интересе средњорочним дометима. Из тога се рађа другачији однос снага у свету али коме ће он на крају крајева највише користити, остаје нам тек да прецизно видимо, али већ данас можемо да наслутимо да у питању неће бити било ко са европских или америчких простора“, оцијенио је Анђелковић.

Авантуристичким потезима, сматра он, Запад само убрзава долазак свог сумрака, што вјероватно чак и Русији дугорочно не иде у прилог.

„Испашће да је украјински рулет још опаснији од, свима добро познатог а озлоглашеног, руског“, закључио је Анђелковић.
Срна