ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Сумрак бриселских процеса?

Мит о дијалогу, реални болни уступци Србије и косовски „компромис“ у магли

Официјелна Србија је заузела став да је бриселски процес обесмишљен увођењем – противно свим ранијим споразумима – такси од десет посто на низ роба које се производе у делу наше земље који је под јурисдикцијом Београда (изузетак су „наши“ а међународни „брендови“), а „извозе“ се на сецесионистичко Косово. Док се не опозову те противправне и намером да се изврши додатни политички притисак на Србију мотивисане одлуке, Београд неће наставити „дијалог“. Њега додатно отежава и чињеница да Приштина намерава да – противно Резолуцији 1244, тзв. Уставу Косова али и „Бриселском споразуму“ те договору који имамо са НАТО – једнострано формира војску и један од предвиђена три пука распореди према северу.

ТЕХНИЧКА ЗАМКА

Да ли све то значи да је бриселски процес, као што је на почетку текста речено, сада дефинитивно обесмишљен? Није и, гле парадокса, јесте. Зависи шта под њим подразумевамо. Изворни „Бриселски споразум“ је одавно обесмишљен по два основа. Половина тог споразума се односи на формирање и функционисање Заједнице српских општина. Међутим, до данас, пет година од његовог закључивања, ЗСО није образована. Приштини не пада на памет да испуни свој део погодбе на договорен начин. Намера јој је да кроз непримерено деловање некаквог Уставног суда Косова и на друге начине, њу сведе на обичну НВО (а и без тога ЗСО није богзна шта). Упоредо, Србија је без икакве надокнаде са албанске стране испоручила низ уступака.

Стигли смо тако до другог основа обесмишљавања изворног бриселског процеса. Он је замишљен као „технички“ а не „статусни“. Како нам је речено, циљ је био да се успоставе функционални односи између српске и албанске заједнице на Косову, односно Приштине и Београда на начин да се успешније одвија свакодневни живот без задирања у статусна питања. Срби би наставили да живе у оквирима своје реалности а то је да су Косово и Метохија део Србије, док би Албанци битисали у свом свету који подразумева косовску независност. А међусобно би трговали и на друге начине пословали, слободно би се кретали људи и робе, не би једни другима правили разне потешкоће.

БРИСЕЛСКА ПРЕВАРА

Да ли је тако било? Није! Макар када се ради о односу Албанаца и приштинских институција према нама. Или су оне газиле готово сваки, како нам је речено свакодневни, „технички“ аранжман са нама – од употребе српских докумената до аутомобилских таблица – или српске власти својој јавности нису ствари представиле на исправан начин. Како год било Србима на Косову и Метохији је у много чему постало горе а не боље услед наших „техничких“ договора са Албанцима. Да сада шире не говоримо и о елементарној безбедности севера Косова коју је некада гарантовала српска Цивилна заштита, која је била професионални оквир са мобилизацију народа на том делу наше јужне покрајине на начин који је могао брзо да добије и одбрамбену димензију.

Када су приштинске паравојне формације 2011. године кренуле на север Косова са намером да ставе под контролу тамошњу административну линију са остатком Србије, Цивилна заштита их је уз подршку народа из других делова наше земље спречила у томе. Опет, ове године су албанске оружане скупине више пута, скоро неометано, упадале на север па су чак злостављале и отимале високе функционере Републике Србије.

Ако би Албанци сада, у промењеним околностима на нашу штету, одлучили да крену у велики поход на север Косова, у томе би једино могле да их спрече оружане снаге Србије. Као што знамо то би могло да изазове сукоб са НАТО снагама и велико је питање да ли би, без обзира на садашња обећања, у Београду било храбрости да се повуче рискантан потез. А имали смо, у пракси доказан, ефикасан начин посредне одбране севера Косова који смо 2015-16. анулирали као део наших једностраних уступака.

ЗАКУЛИСНЕ ИГРЕ

Да резимирамо речено у вези са другим основом обесмишљавања изворног „Бриселског споразума“. Очито је било планирано да се Србија и српска јавност, методом кувања жабе (да пре него што буде касно да се ишта промени не примете шта се дешава), буду доведени до тога да прихвате нормализују односе са Косовом на начин који подразумева пристанак на де факто независност. Од тога је само један корак, који се очекивало да се пре или касније деси, до де јуре признања.

До сада је кроз све што сам писао провејавао, као што ће и даље провејавати, критички однос према нашим властима због прекомерне попустљивости према Приштини и Бриселу у контексту преговора којима се бавимо. Али сада да направом у томе „паузу“ и приметим нешто што њима донекле иде у прилог, што не значи да их амнестирам у вези са негативним последицама њихове косовске политике. Да је Београд био и остао потпуно саучесник у тој превари српске јавности онда би ствари ишле много брже, са мање отпора и медијских реакција у Србији (којих од стране провладиних медија и те како има).

Ипак се званична Србија, иако по принципу крени – стани, копрца и бори и тиме и себе доводи у незгодан положај ако би на крају пристала на капитулацију. Пошто се ради о маркетингу вештим људима на челу државне пирамиде, тешко је поверовати у полазну намеру да потпуно дигну руке од Косова. Власт је вероватно одмах добро разумела да бриселски процес није оно што је номинално речено, али је кроз „техничку“ игру која прераста у „статусно“ ценкање, желела да дође до каквог-таквог решења које би могла да третира као компромисно.

ОПЦИЈЕ ОДГОВОРНОСТИ

Официјелни Београд је највероватније ушао у описани бриселско-косовски колосек како би откочио процес ЕУ интеграција, побољшао свој имиџ, привукао инвеститоре. Можда и због облигација насталих добијањем, после деценијске радикалске стигматизације, зеленог светла за долазак на власт. Како год било, куповао је време и настојао да за себе и Србију извуче неку корист пре него што се коначно приступи геополитичкој тезги. Друга страна (евроатлантска пре него њој подређена алабанска) покушавала је да се то и не догоди већ да пре тога закулисно обави посао као што је испланирала. Београд се показао довољно жилав да се то не деси али и довољно попустљив да, ако посматрамо само Косово, албанска страна извуче много више користи од српске. Штавише она је до сада ту већ озбиљно угрозила своје одбрамбене позиције.

Када је постало јасно не само да се тако неће стићи до неког решења (Србија неће признати Косово у садашњих међама а Приштина неће прихватити „техничку“ нормализацију односа), већ и да је исцрпљен потенцијал за тактичко надигравање (где смо доста лошије прошли), отпочео је неформални, вишеслојни, али нескривено „статусни“ дијалог. У оквирима Србије без Косова и Метохије, на Косову међу Албанцима, између Београда и, чини се, само дела приштинских званичника. Док се званично одвијао бриселски процес, сада већ као припрема за усвајање неких већих решења, напола закулисно а половично јавно, имали смо на столу разне статусно-територијалне опције.

Поделу Косова, некако фантомско разграничење Србије и Косова, пуну нормализацију односа без територијалних промена. Све то уз улазак Приштине у ОУН или без тога, са признањем независности (дела) Косова од стране Београда или уз одлагање или пак и искључивање таквог развоја ствари. Све је ту збркано и нејасно осим што је јасно да је и Србија из „техничких“ вода суштински упловила у „статусне“. Наша власт је на то пристала, иако понекада и даље негира да је тако, што је за неке рационално док је за друге погубно. Грађани и историја ће дати коначни суд.

ОД БРИСЕЛА ДО БРИСЕЛА

Када ствари сагледамо као што смо настојали сада да учинимо – а све друго је чини ми се илузија или манипулација – недвосмислено је јасно да је изворни бриселски процес одавно пропао а да је оно што је још актуелно иако је тренутно стављено на страну, само статусна мутација исток која кореспондира са поменутим разноврсним дијалозима. У питању је „косовски лонац“ у коме се уз помоћ разних кувара, од старијег и млађег Сороша преко бројних европских до низа америчких политичара, нешто крчка. Шта, вероватно прецизно не знају ни они који са српске и албанске стране убацују састојке. Ипак, нешто свакако имају у виду али нам то – у околностима када се део политичара на обе стране али и у ЕУ томе противи, а јавност је великим делом према свему резервисана – пре уз много контроверзи наговештавају него разумљиво кажу.

Какав ће продукт испасти остаје нам да видимо. Београд тврди да неће дати суштинске уступке (па ни даље „технике“ који се, како би марксисти рекли, већ увелико по принципу преласка квантитета у квалитет претварају у нешто друго). Верујем да је тако али питање је шта је коме прихватљива размена. Колико сме да се да (било чега) како би се нешто добило заузврат. Мени не делује ни да је решење само подела Косова и Метохије на начин, као што се сада наговештава, да добијемо само север Косова а прихватимо независност остатка. Лично би и на то пристао ако би подела била свеобухватна (Косовско Поморавље и још штошта за нас) или би пак уз севернокосовски минималистички приступ (допуњен екстериторијалношћу кључних наших манастира) тзв. међународна заједница прихватила да судбину албанског дела Косова прати и Република Српска. То би подразумевало место за оба ентитета у ОУН или чак и признавање њихове независности.

ДЕОБЕ СРБИЈЕ?

Због доминантног западног става по питању РС односно БиХ, то ми не делује реално, а уверен сам да је размена територија – која се назире као нешто што се представља као реално – за нас ирационална опција. Најгора која може да се замисли. Не само што бисмо мењали функционално своје за своје (север Косова који углавном контролишемо за југ централне Србије који је потпуно под нашом јурисдикцијом), већ бисмо отворили и сезону поделе целе Србије. Косово је као и БиХ посебан случај јер се наша јужна покрајина и суседна државна заједница, овако или онако, као последица мировних решења којима су окончани ратови, налазе под (асиметричним) међународним протекторатом. Он у оба случаја није дао позитиван резултат те је оно што је било спорно то и остало.

На Косову је тако већ релативизован територијални интегритет Србије па можемо да размишљамо о подели ако нађемо модалитет који нам одговара. Али остатак Србије има, чак и за промотере косовске сецесије и носиоце претходне НАТО агресије на нашу земљу, недодирљив територијални интегритет ништа мање од Француске или Естоније. Нико га озбиљан до сада није оспоравао. Пристанемо ли на разграничење које подразумева да макар и једно једино албанско село из састава општине Прешево уступимо Косову – осим ако оно не потврди статус аутономне покрајине у оквиру нашег уставног система – почињемо да парамо и територијални интегритет дела Србије под јурисдикцијом Београда.

После прве поделе Пољске дошла је већ за коју годину на ред и друга, па убрзо и трећа подела. Све док крајем 18. века та западнословенска земља није нестала са политичке мапе Европе. Ко сме да нас погледа у очи па да нам каже да у случају тзв. размене територија са Косовом, убрзо, поготово ако РС због сталних покушаја наметања сарајевског хегемонизма процени да је дошло време за БиХ раздруживање, макар делови Рашке области или севера Војводине не би били изложени сецесионистичким потресима или прекограничним насртајима? И то са аргументом да као што је некада БиХ сплетом околности претворена у специфичну геополитичку зону, то се, само на други начин, догодило и са целом Србијом када смо пристали на размену територија.

ПОЛИТИЧКИ РИЈАЛИТИ

Да завршимо овај текст сумирањем и прогнозом бар наредних корака Београда. Изворни бриселски процес је обесмишљен одавно и Србија је са прихватањем статусног дијалога на то пристала. Затим је донекле камуфлирано покренут нови процес, назовимо га Брисел 2, који има и „статусну“ компоненту, и он је, а не онај први који је увелико мртав, недавно доживео застој али ће се, уверен сам иако ми то није драго, наставити.

Београд ће затезати али ће продужити да корача, можда тек нешто спорије, даље у складу са бриселском музиком. Ако уме да то ради а да додатно не погоршава српску позицију и спреман је да је, ако буде нужно, по сваку цену брани на севернокосовском терену, то и није проблем. Али јесте велики проблем ако није тако. Брзо ћемо знати одговор. До тада известно је да нам предстоји још неко време лутања по бриселским и другим богазама. После њих стижемо до, недајбоже, косовске капитулације или пак некаквог компромиса. Остаје нам да видимо, ако он постане изгледан, какав је, и да ли уопште јесте стварно то или ће нешто позерски бити тако представљено.

За крај још нешто: сада нам се поручује да је актуелни бриселски процес пропао или на граници да пропадне. Као што сам рекао то је поигравање са јавношћу. Али ако се стварно деси да нешто касније падне у воду као раније Брисел 1, шта се дешава онда са уступцима које је Београд већ дао у склопу оба? Да ли их власт повлачи? А ако је којим случајем одговор не – што би било штетно по националне интересе – онда заслужујемо да нам се каже да су они заправо дати због ЕУ интеграција а не решавања косовског питања. Но, сада већ маштам. Чак и у временима када политика није била баш ријалити, у њој није било много места за признања грешака и (изузев реторички) преузимање одговорности од стране моћника. За то или смену грешкама оптерећених политичара, грађани су увек морали сами да се изборе!

Драгомир Анђелковић, Печат