ДРАГОMИР АНЂЕЛКОВИЋ: Србија и сукоб у Украјини

Официјелна Србија је према актуелном америчко-руском сукобу на истоку Европе, који Вашингтон води уз помоћ украјинског топовског меса, заузела колико-толико прихватљив став. Додуше, не сам по себи већ полазећи од тога до које мере су друге државе од којих се тако нешто није очекивало – као што је примера ради случај са Мађарском – прихватиле да следе амерички диктат.

АНЕМИЧАН СТАВ?

Како Руси кажу, они од нас више и не очекују од онога што смо урадили, а камоли да нешто додатно траже, с обзиром на то у колико неповољном окружењу се налазимо, те како други поступају. Да је другачији контекст, Кремљ сигурно не би био задовољан оним што  српска власт чини и формално, а камоли неформално. За то би имао више утемељених разлога.

Нисмо осудили Русију нити смо се одлучили да се окренемо против ње јер свако иоле нормалан у националном смислу, разуме да би то било торпедирање свих још живих српских националних интереса (НАТО лобисти баш зато се и залажу за увођење санкција Русији). Без руске подршке Београду, Косово би се брзо нашло у ОУН а РС би прогутао евроатлантски понор. Дистанцирање од Русије за нас би било једнако признању Косова и одрицању од државности РС.

Толико далеко нисмо отишли али смо, нажалост, недвосмислено прихватили западну верзију ствари која подразумева да међународно право постоји када то Вашингтону одговара, а нема га када му се тако исплати. Не сећам се да је Србија изразила подршку територијалном интегритету Сирије као што је то учинила у вези са Украјином, и тако, слично као што је сада поступила са Русијом, имплицитно осудила присуство војски САД и Турске у њеним деловима.

ПРЕВИЂАЊЕ ЗЛОДЕЛА

САД и Турска су агресори у Сирији. Једино руске и иранске оружане снаге у тој држави имају легалан статус јер су позване од стране власти у Дамаску. Оне су савезници официјелне Србије док су друге силе уљези. Али ми, као и огроман број других земаља, правимо се да то не опажамо. Понављамо мантре о добронамерним Американцима који се боре за мир и демократију широм света па и у Сирији.

Да не говорим и о односу Србије према америчкој агресији на Ирак 2003. године. Ту се радило о постпетооктобарским властима које су западњаци и инсталирали, па није ни чудо што су се готово у потпуности солидарисале са англо-америчком инвазијом на суверену земљу. Али данас када тврдимо да идемо путем балансирања и неутралности, требало би да водимо више рачуна о формулацијама нашег званичног става у вези са сукобом у Украјини.

Он несумњиво укључује немало елемената који имају по Русе негативан карактер, колико год да не садржи и отворену осуду Москве. Морамо да се сналазимо да опстанемо, али с обзиром да смо били жртва крваве агресије НАТО сила те да нам оне и даље брутално отимају део територије, било је нужно да у већој мери истакнемо свој неутралан статус и вредносну уздржаност. Међутим, није најгоре то што тако нисмо поступили.

МЕДИЈСКО БЛАТО

Горе од тога је што се у низу медија блиских властима води антируска кампања. То је у још већој мери случај са већином (али не баш свим) средствима масовног информисања повезаних са тзв. прозападном опозицијом. И на једном и на другом месту говори се о „руској агресији“, „Путиновој аутократији“, „московским империјалним плановима“. Али власт је власт и њена одговорност је стога увек највећа. А и те како може да обузда своје антируске пропагандисте да хоће, али неће јер мисли да игра лукаву игру.

Своју недореченост званични Београд покушава да компензује медијским комбинцијама путем којих би све глобалне чиниоце помало задовољио. То су старе, по разним питањима већ код нас добро испробане, (дез)информативне „ријалити“ играрије, које имају за циљ да се вештачи створи представа о дубинској подељености српске јавности у вези са неким битним питањима, те потреби да из унутрашњих, „демократских“ разлога, власт у вези са њима остане неутрална (ако већ из неких других разлога не намерава да се определи).

Медији блиски државном врху су, нема сумње дириговано али уз уважавање афинитета људи који у вези са њима доносе оперативне одлуке, подељени на оне (ипак већинске) који су наклоњенији Москви и оне који заговарају западну верзију актуелних дешавања. Иако су у мањини они су врло отровни. Скоро онолико колико и најекстремније прозападни опозициони медији.

ИСТИНЕ И ЛАЖИ

Слично претходно реченом ствари стоје и са аналитичарима и другим јавним коментаторима. У медијску арену под контролом владајућих структура су на упадљив начин – под условом да превише не критикују политику нашег естаблишмента – пуштени и лобисти или искрени приврженици НАТО, и симпатизери Русије.

Док у тако створеном гладијаторско-медијском борилишту лети перје, Београд иза кулиса свакој страни, вероватно, шаље поруку да му је ближа али мора да води рачуна о друштвеном амбијенту. Можда чак и то до неке границе има смисла пошто се боримо за опстанак, али је ипак отужно када се лаж и истина, правда и неправда, стављају у исти ред. А стављају се.

Истина је да је Русија дошла по своје. Много тога је претрпела али је коначно решила да стави тачку на асиметрију у међународним односима, која подразумева да Американци (и они којима они за то дају дозволу) могу да раде шта хоће, док су други као оковима ограничени тзв. међународном правом. Уз то, садашњи руско-западни сукоб је и обрачун оних (Руса) који су привржени породичним вредностима, хришћанском наслеђу, националним традицијама, са заговорницима свега томе супротног (евроатлантистичке елите).

ПРАВО И ПРАВДА

Русија је сада на прво место савила правду, а као што добро знамо право и правда често нису на истој страни. Правда подразумева да Москва има морални и сваки други основ да врати оно што је Русима дивљачки отето од стране бољшевика, макар „крађа“ и била претходно легализована разним соломонским решењима.

Да ли су комунистички превратници полазили од међународног права у октобру 1917. када су рушили целовитост руске државе и нације? Наравно да нису. Разарали су шта су хтели и никога ништа нису питали. Као некакви бандити отимали су руске земље и стварали накарадне совјетске републике, а од специфичних делова руске нације, методама етничког инжењеринга, градили су вештачке  националне творевине.

Руси су се суочили са истим деструктивним процесима као и Срби када је наш национални простор касапила титоистичка клика. Стаљин је додуше зауставио првобитну антируску политику бољшевика, али није поништио многе њене тековине. Желећи да буде црвени цар препознао је да је држави потребна национална кичма и зато је донекле променио однос према руском наслеђу, али далеко је од тога да је био, као што се сада понекада чује, истински русофил. Ипак, Совјетски Савез је од почетка тридесетих година двадесетог века, до свог растурања пред крај тог столећа, функционисао ако не као руска, онда бар као држава која није антируска.

РУСКИ СВЕТ

Није СССР био налик СФРЈ чији мото је представљала идеја слабог српства. Без обзира на то Јељцин је из личних интереса али и илузија подстакнутих од стране Запада – које је делио са тзв. другорусима (налик нашим другосрбијанцима) – пристао на нелегално растурање СССР-а. То је учињено на начин који није уважи његов суверенитет и уставни поредак. Уместо да се он ослободи комунизма, доведено је до тога да по инструкцијама историјски потврђених руских непријатеља, буде раздробљен, и самим тиме искасапљен простор историјске Русије.

Путин је кончано томе рекао не и повео Руску Федерацију путем, новонасталим околностима прилагођеног, окупљања бар дела руског света. Ми то као држава просторно одсечена од Русије, вероватно не можемо да подржимо у овој фази, али срамно је што се, да бисмо задовољили Запад и другосрбијанце којих има и у власти као и у опозицији – толико тога анируског, неистинитог и неправедног, пушта да у медијској сфери измили из паклених јазбина!

Не служи то Србији на част, али јој образ ипак чува, упркос прљавој пропаганди немалог дела провладиних и опозиционих медија, већински став народа. Срби су, по правилу, уз Русију и њену борбу за заштиту виталних националних интереса. У томе има много нашег начелног наглашеног пријатељског односа према Русима, али и свести о истоветности неправди које је наш као и руски народ доживео, као и препознавања чињенице да се из садашње борбе Кремља за промену светског поретка рађа шанса за потоње решавање српског питања те очување код нас и у свету кључних вредности до којих су држали и наши преци, а које евроатлантисти покушавају да обесмисле.