ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Осмишљавање новог „европског пута”

Кад се у дипломатским круговима рашири нека прича иза ње се крије нечија намера, ако већ није реч о истини. А почетак ове године карактерише интензивно дипломатско шапутање о томе да које год поглавље у преговорима са ЕУ буде ускоро отворено, с њим ће у пакету ићи и поглавље 31. Без пристанка Београда на такву комбинацију, наводно, нема наставка српског ЕУ пута. Да је можда уистину тако, указује и недавни састанак Ивице Дачића с госпођом Ајхорст, спољнополитичким функционером ЕУ.

Посебна пажња посвећена је даљим активностима Србије у оквиру поглавља 31, које се односи на спољну и одбрамбену политику. Иако нам је саопштено да се разговарало о усклађивању законодавног оквирa, а тек потом и спољне политике са ЕУ – јасно је да је последње од кључног значаја. У питању је почетак присиљавања Србије да крене странпутицом удаљавања од Русије, па и увођења санкција Москви. Разуме се, не преко ноћи, али ако се у светлу садашњих глобалних геополитичких дешавања на ЕУ коридору отвори капија с бројем 31, прихватили смо правила игре која ће за руско-српске односе – и директно за нас, с обзиром на то да нам је Кремљ кључни ослонац у борби за опстанак Републике Српске и очување какве-такве позиције у вези с Косовом – вероватно бити кобна.

Београд, стога, ни по коју цену не сме да пристане да се у догледно време отвори поглавље 31. Ако Брисел с нама стварно хоће да преговара а не да нас још горе притиска, за то има велики простор и није му потребна спољнополитичка тема. Друго је ако му је циљ да нас користи као топовско месо у сукобу с Русијом. Но, можда ипак није тако. Није искључено да је заправо намера да се официјелни Београд преплаши отварањем поменутог поглавља. Јер, нема тог рејтинга који се, у најмању руку, не би суочио с „руским рулетом” ако би се уз превелико попуштање по питању Косова дошло и на танак лед угрожавања руско-српских односа.

Можда није реч о правом захтеву већ о новом средству за уцену? Лично верујем да је баш то у питању. Прагматичном Бриселу за сада је најважније да, водећи нас кроз лавиринте поглавља 35, изнуди да, ако не и на међународном плану, онда на косовско-метохијском терену, дигнемо руке од јужне покрајине. Чини ми се да се зато Београд, пред дефинитивну имплементацију модификованог Бриселског споразума, уцењује Русијом. Циљ је да се – док Приштина наводно ништа не може да учини јер се бори са својом опозицијом – не опиремо асиметричној примени „бриселског модела” тотално на нашу штету.

Ако је у питању и „само” то – довољан је разлог да прекинемо са срљањем у ЕУ интеграције. Да не понављам како ствари стоје ако се од нас тражи да жртвујемо и потенцијал који за Србију произлази из блиских веза с Москвом. Међутим, све је то лепо али поставља се питање како не остати само у домену речи? Често се из националних кругова чује – време је да се недвосмислено каже „не” евроинтеграцијама! Али ако се поступа одговорно, политика се води не да би задовољили своје емоције или стекли који поен код гласача, већ да би држава из тога могла и да извуче корист. А Србија већ петнаест година усиљено ради на приближавању ЕУ. То је било погрешно, али резултат тога је да на ЕУ отпада више од 60 одсто наше спољнотрговинске размене и страних инвестиција.

Из тога је већ јасно какве би биле последице нашег уласка у сукоб са ЕУ. С друге стране, док год се понашамо на рационалан и одмерен начин, ни у Бриселу нико не може да нам оспорава право да се боримо за своје националне интересе. Далеко је од тога да су евроатлантски центри моћи принципијелни, али немају простор за нашу сатанизацију. Да би могли да се према нама отворено понашају као да смо светске парије, морају да припреме терен. Сада за то немају време нити су им слободне руке. Сувише су велики други проблеми с којима се западни концерн суочава. То Србији оставља маневарски простор да се на прагматичан начин, у границама онога што се и у духу политичке коректности може бранити, постави другачије према ЕУ интеграцијама.

Ту мислим на отварање расправе о новом европском путу, који не подразумева чланство у ЕУ. Било би добро да се то догоди у званичном виду, али ако власт за то нема храбрости, већ је нешто да на конструктиван начин ствар покрену они који су против уласка у ЕУ. За то имамо примере Швајцарске и Норвешке, које у многим сферама, у обостраном интересу, функционишу као да су чланице ЕУ, али тамо где то желе остају неспутане. Зашто Србија не би почела да разматра и такав модел односа? У крајњој линији тако би показала да нисмо опсесивни ЕУ зависници и бар би релативизовала капацитете за уцењивање Србије који су плод представе о нашем ЕУ фанатизму. Уз то, ако се покаже (а мислим да се већ показало) да је курс ЕУ интеграција који нам се намеће за нас неприхватљив, имали бисмо реалну алтернативу како да наставимо да развијамо односе с Бриселом. А ако он то на новим основама не жели, надалеко би се видело ЕУ лицемерје, односно да је цела прича о српским евроинтеграцијама пласирана само да би се од нас извукли неки уступци!

Тагови: Драгомир Анђелковић, ЕУ