ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Очај НАТО сатрапа

Евроатлантски јуришници као да су подивљали ових дана. Неоколонијални гувернер БиХ, високи представник Инцко, прети Републици Српској интервенцијом НАТО снага. Из врхова тог пакта незванично се пуштају вести да се спрема да предузме низ мера, укључујући војне акције, како би спречио јачање руског утицаја у Србији и на простору других балканских земаља које још нису увучене у НАТО. Хрватска се хистерично понаша према нама, истичући наводну своју недодирљивост и супериорност јер је, како каже један њен званичник, „земља чланица НАТО савеза, па је тиме све јасно“.

Да ли због свега тога треба да се забринемо? Одмах да кажем: не! Ради се о паници НАТО очајника. Са победом Трампа наговештен је скори радикално другачији спољнополитички курс САД. После његове одлуке да државни секретар (кључни човек за креирање и вођење спољне политике) постане Рекс Тилерсон отклоњене су све сумње око тога да ли је мислио озбиљно. Јесте. Америка се поново окреће реалполитици.

Тај појам се изворно везује за (гео)политички приступ Бизмарка и подразумева неоптерећеност државне, пре свега спољне политике, идеолошким мотивима. Ту се све врти око конкретних интереса. Уосталом, како је у једном говору недавно рекао и сам Трамп, он је као пословни човек навикао да на јавне активности гледа кроз призму долара. Искључиво у складу са тим водиће политику САД. Када се ради о НАТО, био је врло јасан: Вашингтону он треба само у мери у којој му користи. Не занима га као средство за ширење екстремно схваћене неолибералне идеологије, као механизам за продају америчког оружја.

Ко жели да му Вашингтон буде савезник, мораће да издваја много више новца за одбрамбене потребе, односно да га улаже у набавке оружја од америчких компанија. Ако европске чланице НАТО сматрају да им треба америчка заштита, од њих се очекује да покривају велики део трошкова ангажовања и боравка снага САД у Европи. Значи, колико пара толико војне музике. При томе свакако се искључује идеолошка експанзија према истоку. Бизнис који је подржао Трампа, пре свега нафтно-гасне компаније које раде у самој Америци, има сличне интересе као Русија. Енергенти које производе су квалитетни, али рентабилни тек по цени знатно вишој од оне која погодује производњи нафте на Блиском истоку, ка коме је усмерен знатан део глобалне пословне олигархије која је подржала Хилари Клинтон. Штавише, „Ексон Мобил“, енергетски гигант чији шеф сада прелази на позицију америчког државног секретара, у претходним годинама се озбиљно позиционирао у Русији. Ускоро ће постати један од тамошњих највећих произвођача нафте.

Далеко је од тога да ће америчка политика постати хуманистичка. Таман посла. Биће врло прагматична, па и брутална тамо где јој је то интерес. Али, у нашем региону се може очекивати да баш због њега дође до релаксације геополитичке напетости. Русија и САД ће ресетовати односе и почети да их развијају у правцу интересне сарадње, а не идеолошких сукоба. Друга страна медаље је очекивано заоштравање односа у неким другим деловима света. Но, срећом, ми се тамо не налазимо, а овде где смо немам сумњу да ће наступити повољније геополитичке прилике. Додуше, не за све. Оно што је за једне срећа за друге је несрећа.

Губитници ће бити сви они који су профитирали на политици конфронтације Запада и Русије, односно пројекцији негативног западног става према Москви на Србе. У ширим размерама то је анационална европска елита, разни руски традиционални непријатељи, део пословних кругова којима је ишло у прилог сузбијање руских енергетских послова. Када се о нашем окружењу ради, ту су Загреб, Сарајево, Приштина, Подгорица, али и овдашње окупационе структуре инсталиране током 90-их (РС) и после 5. октобра (Србија), те њихова идеолошко-пропагандна „пета колона“. Сви они су уплашени, јер виде да им се опасно љуљају позиције и сада дрско пробају да преко ноћи извуку још неке уступке од нас или бар да нас обесхрабре да ми ускоро пређемо у офанзиву и у реалистичним размерама затражимо оно што нам припада. Од отетог на северу Косова, преко анулираних изворних дејтонских принципа, до права која припадају (и то по ЕУ стандардима) Србима у Црној Гори, а грубо се газе.

Ту се крије објашњење за хистеричну пропагандну акцију оних НАТО структура које ће ускоро изгубити моћ коју сада имају. Не наседајмо на то. Одмерено, али енергично одбијајмо њихову вербалну агресију и чекајмо скоре повољније прилике да продуктивно решавамо српско питање. Евроатлантски губитници нам сада прете празном пушком и било би смешно и срамно да се због тога уплашимо или претерано узнемиримо!

Пише Драгомир Анђелковић, политички аналитичар