ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Нови дарови НАТО Данајаца

Недавно је обелодањено да ће USAID – амeричкa агeнциja зa мeђунaрoдни рaзвoj – у наредном периоду улoжити осам милиона долара у oбрaзoвни систeм БиХ и Рeпубликe Српскe, са циљем, како се истиче, „jaчaњe критичкoг мишљeњa“. Код нас је то одмах протумачено као креирање још једног механизма за рушење Додика и слабљење Републике Српске. Свакако такви страхови нису без основа, али ствари су, уверен сам, ипак комплексније. Бар у првој фази. Није евроатлантским центрима моћи сам по себи проблем водећи политичар Срба у РС, већ политика коју води по питању НАТО и односа са Москвом. То је у фокусу њиховог интересовања како би и код нас пре или касније несметано могле да прођу небулозне тврдње, какве је, примера ради, пре неки дан изнео један од челника НАТО – да Русија војно угрожава Европу. И то у многим „просвећеним“ или „критички мислећим“ земљама – по НАТО стандардима – грађанство „гута“, упркос видљивој чињеници да тај пакт око Руске Федерације гради базе и војну инфраструктуру и покреће нову нуклеарну трку; није обрнуто!

СРПСКО – НЕ
НАТО структуре су сурово прагматичне и прилагодљиве. Радо би се решиле непокорног и енергичног политичара какав је Милорад Додик, али како то није могуће – увериле су се да је сада и у догледној будућности тако – спремне су да га толеришу и иду даље са намером да пре или касније истерају своје. Западни моћници су на разне начине покушали да га „сломе“ бар по питању НАТО ингеграција БиХ те њих наметну као нешто недодирљиво, што упркос неслагању огромне већине грађана РС и њиховог политичког вођства мора да се настави, штавише и убрза. Међутим, у томе нису успели.

Додик је одлучно одбио све НАТО офанзиве држећи се става да је БиХ спремна да развија са Атлантским патком максималан вид сарадње по узору на Србију, што значи на начин који је компатибилан са опредељењем за неутралност. Ништа више преко тога. А пошто је то непоколебљив став српског народа у БиХ артикулисан и брањен од стране његовог руководства, та земља не може да буде уведена ни на мала врата у НАТО. Тим пре не на велика. За тако нешто је потребна сагласност свих конститутивних елемената суседне државне заједнице, а Срби као један од њих, те њихов ентитет РС као други сегмент, на то не пристају. И тачка! Допало се то западним самозваним господарима света или не.

ИНИДРЕКТНИ УДАР
НАТО стратези очито схватају да је то нешто што сада нису у стању да промене. Додик се не шали, и није плашљив. Ако до сада није поклекнуо чак ни у условима када је суочен са озбиљним уценама, па и уставним саботажама какву представља условљавање формирања новог Савета министара БиХ његовим пристанком на наставак НАТО интеграција (па тако скоро осам месеци од прошлих избора власт врши нелегитимни Савет министара произашао из избора 2014. у коме нема представника владајуће коалиције у РС), неће ни у наредним данима, месецима и годинама. А да наставе стерилно да га руше, умањује им ауторитет. Колико год да ће користити сваку прилику да у прилог тога и даље раде, утилитарни какви јесу, акценат сада почињу да стављају на нешто друго. Тако раде за будућност за коју се надају да ће, упркос геополитичким променама у свету, у нашем региону ипак бити њихова.

Да бисмо боље схватили о чему се ради, вратићемо се на час у Србију. Да се подсетимо, недавно је група про-НАТО НВО пласирала предлог „Нове спољнополитичке иницијативе“ за Србију. Она се своди на баналну трампу: чланство у ЕУ за улазак у НАТО. Но, пошто је јавност Србије негативно настројена према тој агресивној алијанси, чега су аутори иницијативе свесни, они истичу да је „пoтрeбнo зaустaвити aнти-НATO мeдиjскe кaмпaњe“. Другим речима, од власти траже наметање цензуре која би онемогућила изношење свега онога што је негативно за НАТО. С друге стране, подразумева се, његовим пропагандистима би требало отворити сва врата и још им до њих прострти црвене тепихе.

НАМЕТАЊЕ ЦЕНЗУРЕ
После овог пребацивања на источну страну Дрине, да се вратимо на српски простор западно од ње. Из добро обавештених кругова у Сарајеву потиче информација да су представници САД и других водећих НАТО држава понудили вођству РС, односно представницима Срба у институцијама државне заједнице, да више не блокирају формирање извршне власти у складу са исказаном вољом грађана 2018. године (што значи да би легитимни српски фактори били заступљени у Савету министара), те да привремено ублаже притисак усмерен ка интензивирању НАТО интеграција, уз један услов. Он је сличан оном што су понудиле НАТО НВО у Србији: отежавање анти-НАТО пропаганде те пружање максималне подршке његовом деловању у циљу придобијања душа грађана РС. У оквиру тога се тражи и неометан приступ НАТО структура за испирање мозгова високообразовним установама РС, и за ту сврху се издваја новац.

НАТО нуди примирје које би РС и тамошњим водећим српским политичарима пружило предах и релаксацију од притисака, али заузврат би атлантским лобистима било омогућено да несметано раде на стварању подесне друштвене климе за нову НАТО офанзиву у будућности. Јер, креатори његове регионалне политике добро знају да ништа добро не нуде Србима и другим грађанима БиХ. Ако размисле хладне главе биће им јасно да је тако. Зато је и планирано да не размисле, тј. да мисле некритички, те да се не чују аргументи који разобличавају НАТО лажи.

НЕГАТИВНИ АТЛАНТСКИ БИЛАНС
Две основне неистине које сада – као и раније – евроатлантски јуришници пласирају грађанима БиХ (али и Србије) јесу да НАТО 1) повећава безбедност те сложене државне заједнице (као и других земаља које уђу у његов састав) и да ће 2) допринети бржем економском расту. Да кренемо од безбедности. Уместо да је повећава, НАТО привлачи бројне невоље. Ограничићу се на последице недавног америчког напуштања споразума о ликвидацији ракета средњег и кратког домета. Тиме је умногоме урушена конструкција нуклеарне безбедности Европе. Логично је да Русија одговори на изазове са којима се суочава и тако сви водећи градови европских чланица НАТО постану мета њених ракета. Да ли је то фактор повећања безбедности? Да ли они који тврде да НАТО томе доприноси кажу истину грађанима, на пример Босне и Херцеговине, да уколико би та заједница два ентитета ушла у Атлантски пакт, постала би пион на нуклеарној шаховској табли? Толико о безбедности.

Што се тиче економије, ту ствари стоје слично. Одмакло је померање тежишта економске моћи са простора Запада ка Истоку. Само пре двадесет година (2000), Бруто домаћи производ (БДП) САД и свих садашњих чланица НАТО исказан на основу паритета куповне моћи, био је три пута већи од вредности свих финалних роба и услуга створених у Русији, Кини и Индији. Данас су те земље у збиру премашиле привредне потенцијале НАТО блока, а понаособ гледано Кина је у том погледу око 30 посто изнад САД. Наравно, по глави становника су западне државе и даље знатно богатије, али ако говорио о параметрима националне моћи, много тога се променило. У складу са тиме у последњим годинама Кина је много значајнији инвеститор у Србији него западне силе, а заинтересована је и за улагање у БиХ. Ирационално је онда тврдити грађанима балканских земаља које нису ушле у НАТО да је добро укрцати се у његов брод који економски полако губи трку са пловилима са неких других меридијана.

ДОДАТНА ШТЕТА
Све речено што је скопчано са уласком у НАТО, лоше је за све грађане БиХ и Србије, а не само за Србе. Међутим, за наш народ постоје и допунске штете. Ступањем у НАТО поткопали бисмо Републику Српску и одбрану Косова и Метохије. Можда бисмо као чланови НАТО могли да наставимо да се залажемо за оно што сматрамо својим виталним националним интересима. Али једна је ствар начелно имати могућност да се нешто чини, а друга је имати капацитет да се уради оно што се жели. Србија сама не може да спасе РС, односно да очува српске позиције на северу Косова и контрира даљем признавању своје сепаратистичке покрајине. Бањалука увучена у НАТО много теже би се опирала централизацији БиХ. О легитимном праву на раздруживање БиХ не би било више ни говора.

Будимо реални, ствар је у следећем: Да бисмо ми Срби уистину нешто постигли, потребна нам је подршка Русије. Одлучним ставом, макар и из свог интереса (што је ваљда нормално у међународним односима), Москва спречава улазак Приштине у ОУН и контрира западном лобирању у прилог нових међународних признања наше сепаратистичке покрајине. Уз то и обесхрабрује реализацију плана „Олуја 2“, тј. запоседање и етничко чишћење севера Косова од стране Приштине. Када се ради о БиХ, ту је огромна руска улога кроз Веће за имплементацију мира и на друге видове деловања у вези са спречавањем самовоље ОХР и спровођења нових удара на РС. Зар је логично тај и све друге елементе руске подршке и даље очекивати ако би руководства Србије и Српске прихватила да уђу у НАТО? Русија не би више препознавала интерес у томе да нам помаже.

НАТО ДАНАЈЦИ
Тога су у Београду и Бањалуци, уверен сам, свесни, као и свих других негативних импликација придруживања Северноатлантском савезу. Било би погубно да није тако. Можда би нам чланство у НАТО и донело неки плус, али минуси су много већи. И то је лако доказати и показати. Зато атлантски пропагандисти очајнички желе да ућуткају другачија мишљења. Како је неко рекао: „Када интереси говоре, истина се не може чути“. Сада је у складу с тим НАТО екипи битно да њихови интереси и лажи проистекле из њих добију максималну снагу, а да контра-идеје буду пригушене. Но, сигуран сам да од тога неће бити ништа.

Ако би актуелне српске власти са обе стране Дрине – лакомислено полазећи од тога да тако купују време – то допустиле, радиле би и против наших националних, али и против својих личних и партијских интереса. НАТО је за западне центре моћи ахилова пета. Преко њега је најлакше деловати и против других њихових негативних намера, односно обрнуто: када би у Србији и БиХ постали релаксирани по питању овог озлоглашеног војног пакта, добили бисмо крила и на другим пољима. А онда би то као бумеранг пре или касније погодило водеће српске политичаре. Њима не требају Додик и Вучић, макар били и коперативнији, њима су потребни истински србождери типа Мила Ђукановића. Све друго им је мало, и зато би пре или касније оне који им нису суштински по мери а покушавају да се нагоде неминовно одстранили са државног врха.

За НАТО – на крају и то још једном да истакнем – критичко мишљење није рационално, логично резоновање. Напротив. То стратези западне алијансе не воле. Оно је само маска за испирање мозгова и бруталну пропаганду. Под тим као и њему сличним ружичастим засторима, само се обављају разни прљави послови. Прича се о слободи, а окупирају се државе, заговара се демократија, а врше се агресије, нуди се економски просперитет, а натура експлоатација. Тога морамо бити свесни данас када покушавају да преко разних фондова и на друге начине, како у Србији тако и РС, на новим основама отпочну пропагандну кампању. При томе делују како директно, тако и индиректно, на пример уз помоћ значајних средстава намењених лажном развоју „критичког мишљења“ у образовном систему Републике Српске! Чувајмо се НАТО Данајаца и када нам доносе наизглед примамљиве дарове!

 

Извор Печат