ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Нова косовска превара

Како чујемо од државног врха, водећи западни центри моћи изнова су поручили да је за њих Косово „независна држава“ чији се територијални интегритет мора поштовати. Његова подела, као наш потенцијални услов за дубинску нормализацију односа са преовлађујућим делом који би припао Албанцима, не долази у обзир. Ако Србија жели у ЕУ, мораће да стисне зубе и, макар без формалног признања, прихвати тзв. косовску независност у садашњим међама. То подразумева и улазак у ОУН.

Да ли је стварно тако? Уверен сам да није. Ради се о манипулативној стратегији „страх – олакшање“. Београду се јавно представља да неће добити ништа у вези са Косовом па му се онда закулисно наговештава његов северни део. И тако циклично док власт а тим пре грађани не буду довољно збуњени и омекшани. Онда ће се изаћи са „компромисним“ предлогом који се већ и сада повремено пушта у виду пробног балона. Ради се о „размени“ територија. Србија би од Косова добила његов северни део а Београд би му уступио Прешево и део општине Бујановац.

Нама би то пропагандно било представљено као да смо добро прошли. Као добијамо дупло већу територију насељену Србима од оне коју дајемо а на њој живе Албанци који, углавном, не прихватају Србију као своју државу. Ту смо код сржи преваре! Испало би да мењамо своје а отето (и то део који је само делимично отет) за оно што ем је такође наше, ем то и потпуно контролишемо. Уз то бисмо дали и све друго, од места у ОУН до формирања војске, што Албанци траже. И површно гледано, јасно је да би се радило о лошој погодби, а тим пре када се схвати да су ствари много комплексније.

Нећу сада говорити о чињеници да је Косово, да се не лажемо, окупиран део наше територије, а не ентитет који има право на самоопредељење. Реалност је да ми сада не можемо да учинимо ишта на терену јужно од Ибра а демографска кретања су по нас толико неповољна да нам, чак ако мере које сада усвајамо дају резултат, будућност не иде у прилог када се ради о односу снага са Албанцима. Када једног дана ослаби западна потпора коју они имају (у шта полажемо наду), питање је да ли ћемо и даље бити снажнији од њих. Зато сам за компромис око Косова, али прави а не лажни. И то у контексту целовитог решавања српског питања, што укључује и статус Републике Српске и положај српског народа у Црној Гори изложеног идентитетском геноциду. С друге стране спорно је да ли је компромис подела Косова без свега тога, а свакако то није размена територија. Штавише, она би представљала смртну пресуду за легитимне амбиције РС или интегритет остатка Србије.

Косово је посебан случај утолико што је део суверене државе за који је она прихватила да привремено постане протекторат ОУН. Пошто они који су нас насиљем присилили на то не пристају да се у духу начелног договора реши статус Косова (уз поштовање интегритета Србије), а због подршке коју нам пружа Русија нису у стању да једнострано заокруже његову тзв. независност, траже да је ми аминујемо. Ми заузврат нешто очекујемо и у вези са Косовом (као минимум север, екстериторијалност за кључне манастире), и то, бар се надам, у споменутом ширем контексту. Запад опет лукаво обрће ствар, намеравајући да нам уз помоћ Косова потпуно обесмисли тај контекст. Ако се нешто допушта Косову а Албанци су у Југославији били мањина, логично је да као минимум то добије и РС која је произашла из конститутивности Срба у БиХ и СФРЈ. Ако пристанемо на рамену територија онда то пада у воду.

На по себе негативан начин прихватили бисмо да Косово није специфичан случај а дефинисали би, пошто су Срби брутално протерани из Крајине и делова БиХ ван РС где су били већина, нови модел за решавање отворених националних питања на просторима бивше Југославије. Шта год да су нечија историјски утемељена права, ко жели промену граница морао би убудуће да нешто да како би друго добио. Тиме бисмо обесмислили право РС да у погодном тренутку, као државни ентитет пуноправног народа, одлучи о својој судбини. Можда и то буде могуће, али једино по принципима размене, тј. Рашка област (Санџак) за РС.

Тако ствари стоје са разменом територија. Што се севера Косова тиче, њега и сада Срби контролишу. Ако нисмо у стању да бар то формализујемо онда не треба да пристајемо на било какве нове договоре. Поступимо ли тако уз демонстрирање самоуверености, Запад ће нам – у околностима када постепено губи глобални примат а важно му је да затвори косовско питање – релативно брзо понудити север Косова без икакве размене. Друго питање је да ли је то само по себи компензација за прихватање независности остатка Косова. Мислим да није, али сада се примарно тиме не бавим, већ евроатлантском манипулацијом „страх – олакшање“ којом смо у последње време интензивно изложени како би у очају да ће нам измаћи ЕУ, пристали на размерну територија са кобним последицама које би то по нас имало.

Тагови: Драгомир Анђелковић, Косово