ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Корени таблoидизације Србије

Начелно је тачно оно што „просвећени“ критичари примећују. То је бујица ријалити тривијалности, непристојног изражавања, агресивног личног таргетирања, манипулативног прекрајања истине, таблоидног сагледавања ствари и од стране оних који се представљају за нешто цивилизацијски више од таблоида, а камоли у њиховом нескривеном формату. Једино је проблем што су у анализи свега тога – како би то уз осмех рекао Путин, „наши западни пријатељи“ односно њихови периферни гласноговорници – крајње пристрасни, селективни и кратког памћења. На тај начин, иако се труде да делују софистицирано, најбоље демонстрирају да су прворазредни одраз онога што критикују.

(ДЕЗ)ИНФОРМАТИВНИ ГЛАДИЈАТОРИ
Медији су данас у свим земаља с каквом-таквом демократском праксом централна политичка арена. Од њих све почиње и с њима се завршава. Политичке битке воде се и ван њих, али се кључна копља ломе у њима и, на овај или онај начин, преко њих. И то више не важи само за технолошки напредне земље, како се некада сматрало, већ за све државе од Латинске Америке до Аустралије које имају изборну власт. При томе, с обзиром на демагошки и популистички дух нашег времена – а и то је у већој или мањој мери присутно од Швајцарске до Етиопије – медијску сферу карактерише сензационализам, свесно извртање истине, подилажење ниским страстима.

Част ретким изузецима! Али одмах и то да кажем, ако ствари посматрамо црно-бело, питање је да ли њих уистину има. Пре се ради о избегавању претеривања у негативном. То, уз увиђање нијанси, већ је велика ствар. Таква нам је постала свест, па и очекивања која из ње произлазе, те се не треба ни заносити медијским идеализмом. Тада је једини резултат повећан раскорак између дела и речи, тј. начела. И још нешто. Данас се толико прича о независним медијима, а њих заправо нити је било, нити ће их бити. Могу само да постоје медијске слободе и могућност да егзистирају средства масовног информисања различитог усмерења.

То је медијска демократија које на многим просторима у неком виду има, али медијске независности, још једном да поновим, нигде нема. Сваки медиј је на неки начин зависан од својих власника, уредника, новинара и њихових идеолошких ставова, публике којој се обраћа, рекламних чинилаца на које се ослања. Да даље не идемо, али јасно је да се изнад свега тога и у најдемократскијим земљама налази сунце политике са својим свепрожимајућим зрацима. Како год било, из наведеног једно је кристално јасно, а то је да ко нападно прича о медијској независности, а није баш лимитиран – безочно лаже!

НОВА КОМИНТЕРНА
Када смо стигли до тих превараната, одмах да кажем: највише о медијској независности, професионализму, слободи говоре баш они (и њихови локални помагачи) који сферу глобалног масовног информисања најпре користе за остварење својих (гео)политичких интереса. Било на спољњем или унутрашњем плану земаља изложених пропаганди, где су у првом плану тамошњи извршиоци поменутих светских моћника (који и највише причају о својој „независности“ како би од себе и других сакрили сопствену квислиншку улогу). НАТО центри утицаја и регионални, те локални медији под њиховом контролом деценијама нас бомбардују таквим причама, а заправо се баве испирањем мозгова и креирањем друштвено-политичке реалности коју прижељкују. И то је, наравно, за њих одраз медијске слободе и независности.

Сваки другачији став се карактерише као опскуран, антидемократски, примитиван. То се све ради дрско, без задршке, срама и зазора. Да не причамо сада о црној антисрпској пропаганди Си-Ен-Ен-а, Би-Би-Си-ја и сличних међународних индоктринационих сервиса евроатлантске провенијенције током распада Југославије и ратова за њено наслеђе. Довољно је сетити се анационалне хистерије коју су током прве деценије 21. века ширили „наши“ медији као што је био тадашњи Б92, предвођени „независним“ уредницима и испуњени сличним новинарима.

Измишљање српских злочина, амнестирање НАТО агресора, сатанизацију свега националног и традиционалног, у тим тада медијски доминантним круговима називали су информационом независношћу и професионализмом. А миљеници тих медија ишли су толико далеко да су неретко јавно – као некада јуришници Коминтерне који су проповедали поделу на потлачене и наводно тлачитељске нације (према којима је све допуштено) – проповедали националну и политичку дискриминацију на штету српског народа.

ЛАЖ И МРЖЊА
Светски центри политичке моћи који се понашају као глобални проповедници демократије наметнули су нам прљава и таблоидна медијска правила која сада толико, али и даље асиметрично, осуђују. Није лоше да о свему томе размислимо док се (не)преговара о медијским условима за предстојеће изборе (где се политичари натежу око поменутог пропагандног квантитета, а не пада им на памет да се позабаве недостатком медијског квалитета), те захуктавају предизборне медијске кампање и разни перформанси које имамо прилику да посматрамо као што је онај који се дешава у вези с блокадом РТС-а. Медијски мрак и срам код нас и даље на све стране постоје – и ништа не указује да ће их бити мање – али нису настали јуче, већ су њихови најгори мултипликатори били често баш они који их данас театрално осуђују.

Пробали су да нас убеде да смо најгори народ на свету, те да нас застраше да ишта противно томе кажемо, а сада кукају над својом судбином када се и сами (овде мислим на локалне изданке евроатлантског братства који се нису најамнички ставили у функцију актуелне власти) суочавају с медијским Франкенштајном кога су створили заједно са сабраћом која су нашла нове послодавце. Како је лепо рекао већ помало заборављени аустријски писац Карл Краус (1874–1936): „Лажни аргументи изазивају истинску мржњу.“ Заборавља се често да је мржња бумеранг, а осуђује се тек када се осети на својој кожи.

Њих и њу, лажне аргументе и мржњу, наглашавам то још једном, сада помпезно осуђују баш они који су им навелико трасирали пут и тако пресудно допринели њиховој актуелној експлозији. То раде не зато што су истински против њих већ стога што код нас нису више њихови монополисти. А не смета им, упркос проливању крокодилских суза, то што много честитих људи на разним политичким странама (и ван њих) сноси опаке последице због свега онога токсичног што су у временима покушаја наше демократске обнове баш они посејали, уместо да дају допринос превазилажењу већ постојећег лошег у српском информативном простору.

САТАНИЗАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ
Свима нам је и даље у сећању хиперактивна медијска делатност Соње Бисерко, Наташе Кандић, Биљане Ковачевић Вучо и њима сличних јавних делатника, којима су за све и свашта, и то увек, били криви Срби. Наравно и Руси. Другачије мишљење тешко се и тек маргинално чуло. Готово да се стицао утисак да у Србији живе само ти људи и још неколико њихових мање логореичних истомишљеника. Али добро су они знали да није тако. Стога су неки ишли много даље у ономе што су радили (док су други из њихове екипе то вероватно мислили, али су промишљено избегавали да кажу) како би на неко време ућуткана већинска Србија постала трајно нема.

Укратко, било је и оних који су, као нпр. Борка Павићевић, заговарали готово тоталитарно сузбијање другачијег мишљења не само у медијској већ и свакој другој области. Тако је дотична госпођа – коју неки данас величају као икону борбе за људска права – пре нешто више од десет година дрско изјавила да из јавних институција треба избацити све наглашене српске националисте и то до нивоа портира. Ко је националан, ваљда, не заслужује ни било какву прилику да заради за голу егзистенцију.

Да ли су реаговали заштитници људских права? Је ли било јавне осуде тога од стране медијских и других бораца за демократију и слободу? Наравно да није! Скоро да је у јавној сфери била отворено прихваћена средњовековна формула hostis humani generis. Тако, тј. „непријатељима људског рода“ некада су називани они, од пирата до јеретика, који су стављани ван закона и свима је било не само дозвољено већ и препоручено да их прогоне. А ти што су то на постмодеран начин код нас радили или им у медијској зони помагали – и то не само ради колективне харанге на све српско већ и личне сатанизације неистомишљеника – данас се бесрамно називају херојима и хероинама демократије и слободног новинарства. Многи од њих нам сада, с умишљених висина лажног професионализма, а окићени признањима које једни другима деле, причају и о медијском мраку у Србији.

КВАЛИТЕТ И КВАНТИТЕТ
Да се одмах разумемо: у тој облати код нас је стварно много тога трулог. Стање је отужно. Од онога што је под контролом власти или њој блиско, до ништа бољег опозиционог медијског сектора. Агресивност, одсуство стида, лаж, превара – на све стране цветају. Понављам, на обе стране или већ колико год да их има у нашој политици. Нико ту није априори позитиван или невин. Али то није значајно за оне који су заточеници двојих стандарда. Њима смета само оно што ради једна, провладина страна. Њу не амнестирам, али ништа боље од онога што она чини није ни стварање атмосфере презира и мржње према свакоме ко је део власти или њој близак. А тога такође има врло много на опозиционом медијском полу.

Можда власт има веће (домаће) пропагандне ресурсе, али их не користи ништа агресивније од опозиције или разних западних средстава масовног испирања мозгова која се баве нама и нашим окружењем. То малтене нико од бораца за медијске слободе неће да каже. Но од тога је ипак битније нешто друго. У питању је недостатак елементарног информационог квалитета. Разматра се квантитет средстава масовног (дез)информисања на разним странама, а не оно што је суштина медијског проблема – дефицит квалитета. Квантитативни однос се мења, а квалитативна грозота, чија мрачна правила су поставили баш они који се највише заклињу у демократске вредности и медијску независност, код нас је постала константа.

Толико о медијском стању код нас. Да приводимо причу крају. То стање је лоше и треба да покушамо да га мењамо због себе, али за утеху (а не као оправдање) није боље ни на многим другим меридијанима, укључујући и оне чија средишта политичке моћи себи дају за право да се понашају као глобални проповедници демократије. При томе ми нисмо криви за њихов суноврат, а они и њихови овдашњи експоненти јесу умногоме одговорни за наш!