ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Хистерија лажне „елите“

Анационални центри моћи који и даље владају великим делом западног света – свесни су да проповедају лажи. Њима покушавају да оправдају оно што брутално чине у интересу личног профита. То је разарање националне баштине и традиционалних вредности чак и својих земља; уз то и државних структура покорених периферних народа.

Слуге оних на врху пирамиде, који широм света испирају мозгове „обичних“ поданика, такође знају да су гласноговорници преваре. Ако су неморални и до крајности саможиви, углавном нису луди. Лажу нас као и себе, али ипак знају о чему се ради. То нам је ових дана демонстрирао Европски парламент.

„Демократска“ неонацистичка цензура

Ничија свећа није горела вечно. Евроатлантски поредак се суочава са кризом која прети да доведе до његовог урушавања. За њега је велики изазова и то што је Русија све успешнија у употреби средстава меке моћи.

Лажи су моћне када се гласно и непрекидно понављају али губе снагу када се под колико-толико равноправним условима суоче са истином. Свесне тога мондијалистичке структуре настоје да наметну идејни монопол. Док су биле сигурне у своју доминацију, ради стварања привида плурализма, отшкринуле су капије медијског простора. Сада када увиђају да им кола иду низбрдо, реагују на начин који подсећа на нацистичко спаљивање књига. Из тог угла треба гледати на резолуцију којом се институције ЕУ позивају да, готово као да се ради о ратним временима, сузбију деловање руских медија окренутих европској јавности.

Да евроалтантска кавазиелита има аргументе на својој страни, лако би изашла на крај са Русима и све већим сегментом јавности својих земља, који се буди из антинационалне хипнозе. Пошто је свесна да уместо идејне муниције има ћорке, покушава да се окрене административним ограничењима и прогонима онога што је плаши. То видимо и код нас.

Срећом, овде је самозвана антинационална „елита“ од 2012. тек делом у редовима власти и то у својству добошара. Што се тиче владајуће екипе која је поменуте године дошла, са њом је проблем што је пречесто уплашена и скоројевићевски опчињени иностраним сјајем, па превише попушта и не користе ослободилачке шансе које се рађају. То је за осуду али ипак она није изворно део глобалног „жутог“ братства. Још има наде да ће превазиђи наметнуту парализу и почети да кида ланце који спутавају Србију. Ако то брзо не почне да чини ма колико изгледала недодирљиво, нека се не заноси да је неће одувати ветар промена.

Конвертитско блесављење или басарина на делу

Како год било, да би ослобођење Србије што касније почело, ту су пси чувари сорошевског духа. Они ових дана, пошто су запали у хистерију после пораза Хилари Клинтон, позивају на наметање цензуре, бљују ватру, помахнитало рецитују већ превазиђене песмице.

Бахато дивљају, нехотично откривајући личну исфрустрираност. Да бисмо се сликовито подсетили какви су то људи, ево једног егземплара. У питању је Басара, Светислав. Писац родом из Бајне Баште, пореклом Србин. Особа ега погодног за анализу неког од настављача дела Цвијића или Дворниковића, који га изгледа наводи да мрзи свој народ (поготово његове изданке из прекодринских крајева одакле вуче корене) јер је сувише мали спрам његових амбиција. Да је којим случајем Енглез који је успео да се пробије до књижевних висина своје земље (не сумњам да верује да би тамо тако и било), био би светски познат. А код нас није успео да досегне ни до колена једном Пекићу или Ћосићу. Нити ће. Прошао је за то воз. Да за његове комплексе све буде и горе, не заборавимо, чак није ни рођен у кругу двојке већ у варошици на западу Србије.

Све то га тишти и зато је киван на Србе. Уз то се дуго исплатило бити србофоб. Профитабилно је и данас. Стога је и врли Басара, благовремено то увидевши, променио плочу. У годинама српског буђења, крајем осамдесетих, дивећи се Добрици Ћосићу, заклињао се у јунаштво предака и српску мисију одбране Европе од оријенталних хорди. Можда је то искрено мислио, вероватније је да му је изгледало употребљиво, али брзо је схватио да НАТО има оно што Срби немају. Тако смо добили још једног претенциознг конвертита. За крај ево једне његове „мудрости“ из домена антисрпског патоса: „Бити Србин у данашњој Србији укида сваку разлику између лопова, ратног злочинца и поштеног, вредног и талентованог човека. Из таквог једног галиматијаса, из објективног историјског ћорсокака, разумљиво настаје својеврсни фундаментализам дебилитета“.

Огледалце, огледалце…

Нема шта: бесмислено али зато пуно отрова. Ваљда се човек гледао у огледалу па оно што је видео пројектује на друге. Међутим, полако али сигурно долази време када се за такво канцерогено лапрдање више неће добијати НАТО бомбама загарантоване награде, већ ће Басару и њему сличне свако нормалан гледати са презиром или чак са гађењем од њих окретати главу (не кажем да очекујем да се то догоди и са егземпларевом књигом „Фама о бициклистима“ и још по којим делом које није памфлетске природе).

Увиђају то и наши бојовници антисрпства па заједно са својом иностраном сабраћом очајнички покушавају да зауставе ток историје. То им неће поћи за руком. Џабе им све резолуције Европског парламента и локалне погрде.

Тагови: Драгомир Анђелковић