Драгомир Анђелковић: Француске и друге српске ЕУ илузије

Позитивна вест за Србију је то што нам је у посету после дужег времена дошао
француски председник. То додатно потврђује да нам се имиџ на Западу у некој мери
поправља, а наш геополитички и економски значај у очима тамошњих кључних
чиниоца на позитиван начин расте. Но, то све ипак не значи да треба срљати у понор
илузија и изводити погрешне закључке да смо Паризу или било коме другом на Западу
постали велики пријатељ или да су спремни да нам богзна шта учине. Није тако, нити
ћемо реално гледано од њих имати превелику корист чак и у домену прагматично
утемељене сарадње.

БАГАТЕЛИСАЊЕ СРПСКОГ ПРИЈАТЕЉА

Не треба нам никаква дубинска аналитика да бисмо то схватили. Довољно је пажљиво
саслушати Макронове београдске поруке. Мање више то су старе, умногоме
антисрпске западне флоскуле, само лепше упаковане. Регионално помирење и даље за
евроатлантске силе значи наше прихватање косовске сецесије и нормализацију односа
са Приштином на начин који подразумева прихватање њене тзв. државности. А што се
компромиса тиче под њим се подразумева на подела Косова (чак и ограничена само на
враћање севера покрајине Београду) већ до крајности безобразна идеја о размени
територија између Косова и остатка Србије.

Нећу сад шире улазити у све то, већ само желим да нагласим да нам простор за
плодотворну (гео)политичку сарадњу са Француском и другим ЕУ/НАТО државама није
велики. То не значи да не треба да се трудимо да сарађујемо и, до неке црвене линије
коју не смемо да пређемо, купујемо време, уместо да делујемо круто и призивамо
невоље. И то је то у облати политике, али нажалост и економије. Када смо већ код
Макрона, да ту будем конкретнији, српско-француска привредна сарадња има
потенцијал да се даље развија и држава Србија треба још више томе да пружа
логистику. Међутим, не треба очекивати чуда. Већ двадесет година наша држава
предузима све што може како би заинтересовала и привукла западне инвеститоре и са
тамошњим државама динамизирала економску сарадњу.

СРПСКИ АУТИЗАМ

Дуго смо у том погледу били скоро аутистично окренути Западу. Последњих година
направљени су позитивни искораци према истоку. Кренуло се са појачавањем
енергетске сарадње са Русијом да би се онда ушло у фазу убрзане економске
интеракције са Кином. Данас је та земља постала највећи инвеститор у пројекте од
стратешког значаја у Србији а што је још важније њено време тек долази. И ту наша
држава треба да стави акценат много више него када се ради о сарадњи са ЕУ
чланицама и другим западним државама.

Десетине ако не и стотине државних институција Србије на овај или онај начин
посвећено се баве сарадњом са тим земљама. Од 2000. до данас развијана је њихова
мрежа, односно кадровска структура. А са Русијом или Кином? Скоро ниједно владино
тело усредсређено се не бави сарадњом са тим државама (да не рачунамо као
озбиљне државне органе канцеларије које имају улогу синекуре) или такође све
значајнијим земљама као што су Индија, Бразил, Јужна Африка. Којим случајем да
имамо пола државних органа који су окренути западним привредним и политичким
средиштима моћи, на исти начин оријентисаних према „новим“ центрима глобалног
економског и политичког развоја, сарадња са њима би била много већа. За то постоји
огроман простор.

ПОЛИТИЧКА САМОЖИВОТ

Уместо да западамо у трагикомично стање егзалтације због посете Макрона, о томе
бисмо морали озбиљније да размислимо. Наша политичка и економска елита као да и
даље пати од неоколонијалног синдрома (жал за љубављу од стране западних фактора
који нас багателишу), а о лично-партијској саможивости оних који јој припадају да и не говорим. Она је позната и код оних који добро разумеју шта су српски национални
интереси. Очас посла их жртвују у корист својих рачуна и потреба. У том контексту је
довољно поменути садашњег министра Ненада Поповића који је био велики
заговорник стварања државне канцеларије за унапређење односа са Русијом све док
се није изборио са сопствену столицу у влади. Нема везе што она није посвећена руско-српским везама ипак је одраз влати, а власт је не само у Срба сласт. И тако је
Поповићево залагање за важну институцију пало у воду.

Наводим овај пример само како бисмо сагледали национално незрели дух нашег
политичког и економског вођства. Он не погодује томе да Србија користи и оне шансе
које јој се реално отварају, већ нас без обзира на све идеолошке боје и нијансе српске
политичке касте, гура ка даљем бауљању геополитичким и економским
стрампутицама. А свако паметан је до сада могао да види колико штете смо имали од
тога, односно у привредном погледу колико су негативне консеквенце заслепљене
окренутости ЕУ.

ЕКОНОМСКО (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВО

Наравно не значи да треба да кидамо ту изграђене споне већ да их оставимо
привредницима да их користе колико год могу а да се држава фокусира на отварање
економских могућности на другим меридијанима. ЕУ и САД могу да нам буду партнери
али нам нису никакви пријатељи и често покушавају да нас најгрубље искористе као
топовско месо. Довољно је сетити се сталних настојања са се на разне начине
дистанцирамо од Русије и Кине од чега бисмо имали огромну економску и политику
штету, односно прећутног толерисања од стране Вашингтона и Брисела косовске
економске агресије на остатак Србије са бруталним увођењем такси.

Ту је и некоректан однос према нама у вези са увођењем, противно духу Споразума о
стабилизацији и придруживању (ССП), квота за извоз челичних производа у земље ЕУ.
Док се Србија батргала са Железаром Смедерево у државно власништву на граници
банкрота, Брисел није имао ништа против нашег извоза њене продукције у ЕУ чланице. Но, када су је преузели Кинези и драстично повећали производњу, онда смо одједном сврстани у исту категорију држава као што су Украјина или Турска, које немају са ЕУ аранжмане као ми.

АНТИСРПСКИ СТАНДАРДИ

Укратко, Србија је добар партнер када отвара своје тржиште за земље ЕУ, када на
олтару ЕУ интеграција жртвује своје пољопривредне интересе или се на разне друге
начине прилагођава потребама Немачке, Француске, Холандије. Али када нама нешто
иде у прилог, одмах се налазе изговори за суспензије договора. Косово – које толико
сада осуђујемо због непоштовања Бриселског споразума и других договора – имало је
од кога да учи.

Усвојило је баш праве европске стандарде када се ради о односу према Србима.
Њихова потка је непринципијелност и малициозност. Сетимо се свега тога данас када
нас медији бомбардују причама о српско-француском политичком и економском
пријатељству. Њега као и ружичастих спона за другим западним силама нити има нити
ће у догледно време бити. Илузије да је супротно само могу поново доста да нас
коштају!

Драгомир Анђелковић за Видовдан