ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Енергетска игра и македонска криза

Изгледно је смиривање македонске кризе. Међутим, манипулише се њеним карактером. Покренута је медијска пропаганда како би се све представило као унутрашње политичко питање које добија позитиван расплет уз помоћ беневолентних ЕУ рођака. Није тако!

Медији у свету и региону извештавају да је окончана македонска криза. Уз асистенцију ЕУ, лидeри вoдeћих стрaнaкa у Maкeдoниjи постигли су детаљан договор о одржавању прeврeмeних пaрлaмeнтaрних избoра. Тиме су трасирали пут својој земљи ка политичкој стабилности. Ствари су ипак много компликованије.

Следеће објашњење македонске кризе готово се папагајски понавља: опoзициja коју предводи Зоран Зaeв oптужилa је прeмиjeрa Груeвскoг зa кoрупциjу и другa нeдeлa, a влaдa je узврaтилa тужбом прoтив Зaeвa збoг шпиjунирaњa и пoкушaja дeстaбилизaциje зeмљe. Тензије су кулминирале уз организовање масовних окупљања присталица обе велике македонске партије. На њихову свађу надовезало се и незадовољство Албанаца, чиме је читава ситуација добила додатну међунационалну запаљивост. Укратко, из неког разлога грдно се посвађаше Македонци, а њима се прикључише ништа мање виолентни Албанци. Срећом, ту је добронамерна ЕУ увек спремна да прискочи у помоћ.

Чињенице су сасвим другачије. Пре него што се ситуација у Македонији ужарила, отпочела је инострана медијска сатанизација премијера те земље. Контакти Брисела са њим скоро да су прекинути. Постао је непожељна особа јер уз све мане које он и његова гарнитура имају, показало се да Груевски систематски ради на јачању македонских државотворних капацитета. А Брисел и Вашингтон све државе тзв. западног Балкана виде као укључи/искључи провизоријуме. Другим речима као квазидржаве које стоје на стакленим ногама и које на нечији притисак дугмета по потреби могу да се урушавају или на овај или онај начин прекомпонују.

Од на тај начин замишљених ентитета, Македонија је представљена као најгори, а Скопље је почело томе да се унутрашњим државно идентитетским јачањем опире. Када се на то још дода и његово геополитичко дисидентство оличено у приближавању Србији па и Русији, са којом се кокетирало у домену стратешке енергетске сарадње – стигли смо до почетка кризе. Уз спољни притисак, у Македонији су покренута тзв. наранџаста комешања. Када се показало да она нису дала жељени резултат с обзиром на то да се македонска владајућа гарнитура није деморалисала те се показала борбенијом и способнијом од опозиције – активиран је и албански фактор. Над Македонијом су се тако надвили ратни облаци!

Официјелно Скопље ни тада није попустило. Показало је завидну одлучност и храброст, па је тако купило неко време. Међутим, било је јасно да је пред Македонијом опасан период. Глобални играчи не одустају када су угрожени њихови интереси. Но, ту се нешто догодило што може стварно да доведе до дужег смиривања македонске кризе. Русија је, макар до даљег, одустала од „Јужног тока 2” или, коме је драже „Турског тока”. Отпор водећих западних сила био је снажан и на тој траси руског гасног продора ка Европи и, што је још битније, Анкара се показала као несолидан партнер који уместо да ради дугорочно лешинари краткорочно. Или пак то ради како би имала простор да тргује на другој страни.

Уз то, нови развој догађаја са Ираном и потенцијалним активирањем његових огромних гасних резерви у читаву енергетско-геополитичку игру уноси се нови квалитет. Битка се наставља са редефинисаним параметрима. У њој ни Русија, ни ЕУ, нити САД нису поражени, већ заузимају нове позиције и модификују приступе. Али, када се ради о Македонији, Запад сада има много мање интереса да је диже у ваздух. Груевски му није по вољи – но с обзиром на то да је спреман да се жилаво бори – прагматични западни центри моћи спремни су да и са њим праве неке компромисе. Битно је само да се сплет геополитичких околности довољно променио да македонски премијер у ширем контексту не представља изазов.

Из свега реченог произлази да је изгледно смиривање македонске кризе. Међутим, манипулише се њеним карактером. Покренута је медијска пропагандна офанзива како би се све представило као унутрашње политичко питање које добија позитиван расплет уз помоћ беневолентних ЕУ рођака. Није тако! Ради се о томе да су Вашингтон и његови верни следбеници у ЕУ изгубили разлог да и по цену из њиховог угла већих економских и политичких трошкова пале пожар у Македонији. Зато ће та земља бар неко време – док се споља поново не притисне дугме деструкције – бити мирна!

Тагови: Драгомир Анђелковић