Драгомир Анђелковић: Бахмут као украјинска раскрсница

Русија је вековима градила своју империјалну моћ (побеђивала) немилосрдно и неселективно експлоатишући своје биолошке и друге ресурсе. На то је навикао цео свет. Владари са којима повезујемо највеће руске успехе – као што су Иван Грозни, Петар Велики, Стаљин, па и Катрина II – немилосрдно су руском крвљу исписивали славне странице историје. Полазећи од њихових, по становништво Русије прескупих тријумфа, и ми смо, као и многи други у свету, кад је отпочео отворени евроатлантско-руски рат на просторима Украјине очекивали грандиозни замах Москве. Много већи и бржи него што се догодило и у контексту борби за Бахмут.

Такав ратни подухват је изостао, али то не значи да се ради о суштинској слабости Русије, већ да је преовладао нови приступ војевању, несвојствен руској историји. Кремљ се очито прерачунао у првој фази сукоба када је сматрао да ће се после муњевитих руских акција са мобилним али малобројним професионалним снагама, новостворена НАТО украјинска армија распасти. Међутим, пошто је увидео да то није реално, руски војно-политички врх није плаховито реаговао, чувајући свој престиж, окретањем старог руског листа који подразумева да се по било којој цени, муњевитим ангажовањем милиона резервиста, осигура победа.

Истрпевши унутрашње критике и спољашње злобне подсмехе, Кремљ је повео, што се тек у претходних пар месеци јасно препознало, упорни рат исцрпљивања, у духу крајње рационалне употребе онога чиме Русија располаже (без претераног оптерећивања становништва и економије), уз систематско наметање ратне игре на начин да противнички људски и материјални губици у дужем периоду буду знатно већи од сопствених (где је, при томе, већи део биолошких последица пребачен на тзв. плаћеничку групу „Вагнер“). Бахмут је само тачка где је то кулминирало, и за сада ништа више од тога!

Операција „Багратион“

После транзиционог периода, који је подразумевао делимичну мобилизацију, Русија је консолидовала своје снаге за нови приступ рату. Сада располаже са довољним капацитетима да на релативно штедљив начин постепено меље украјинске војне и западне материјалне потенцијале. Руска операција у чијем средишту је битка за Бахмут, инспирисана је совјетском летњом офанзивом на просторима Белорусије 1944. године. Она је позната као Операција „Багратион“.

Руски приступ током ње је био такав да је поменута операција неформално прозвана „машина за млевење меса“. Циљ совјетске врховне команде није био брзи продор ка Пољској, већ што потпуније уништење немачких трупа које су браниле Белорусију (група армија „Центар“). Совјетским армијама је наређено да не напредују онолико колико може брзо, већ да на дугим линијама одржавају контакт са непријатељским снагама и да их темељно уништавају масовном употребом артиљерије.

Код Немаца је требало да буде створена и што дуже очувана илузија да, макар по цену огромних губитака, могу да одрже фронт и на крају зауставе совјетски продор. Намера је била да буду увучени у клопку „судњег отпора“, односно да, уместо да се сукцесивно повлаче чувајући своје борбене домете, буду наведени да воде серију исцрпљујућих битака, и на крају буду уништени. Углавном, тако је и било. Хитлер је својим снагама стриктно наредио да не смеју да се повлаче, упркос упозорењима генерала шта Совјети смерају.

Застрашујући млин

Многи украјински и западни војни стручњаци већ неко време такође упозоравају Кијев и Вашингтон да је – наравно у много мањим размерама јер данас се сударају стотине хиљада војника а не милионске армије као током Другог светског рата – у току руска реприза Операције „Багратион“. Но, њихови апели остали су без реакције оних који са западне стране одлучују о вођењу рата у Украјини. Уосталом, можда и није могло да буде другачије јер се одступањем, пошто је лажно проглашено да је победа на домак руке, ризикује психолошки слом не само Украјинаца, већ и многих на Западу који се суочавају са високом ценом рата у који су увучени.

Бахмут је брањен уз страховите украјинске губитке (који вишеструко превазилазе руске, који су несумњиво такође значајни) а Кијев ће, готово сигурно, слично поступати и са другим важним тачкама на опсежној фортификационој линији на просторима Донбаса које још контролише Украјина, а на које Руси већ преносе тежиште деловања пошто су привели крају Операцију „Бахмут“. У наредним месецима рата за очекивати је украјинске и руске офанзиве и контраофанзиве широм ратишта, али упорни притисак снага Руске Федерације на простору још неослобођених делова Доњецке и Луганске области биће константа. Ту ће „машина за млевење меса“ – колико год да је тај израз ужасан – интензивно наставити да ради све док се не догоди оно на шта Москва утемељено рачуна.

Руски рачун

То што Руси очекују да се пре или касније догоди и доведе до победоносног окончања актуелног рата (макар у ограниченим размерама) има локалну и глобалну димензију. Када се ради о првој, процењује се да је само питање времена када ће Украјина доживети колапс. Кијев рату приступа тотално. Мобилисани су сви ресурси државе, од материјалних до биолошких. Процењује се да је тренутно под оружјем преко 1,5 милиона људи, што је огроман напор за земљу која је већ имала изузетно велике губитке а – ако се изузму становници који живе на територијама под руском контролу и они који су избегли на Запад или Русију – у њој је остало тек нешто више од 20 милиона људи.

Украјинци се неочекивано жилаво боре али трпе страшне ударце. За сада их комбинација пропаганде, репресије, нереалних очекивања победе, уверења да проливањем крви себи и својој деци купују улазницу за неку илузорну ЕУ рајску долину – држи у редовима периферне НАТО фаланге. Али када се ратне страхоте наставе а изгледи да се реализују снови постану све мање вероватни, за очекивати је да наступи експлозија дефетизма. Од тога до макар делимичног урушавања војске и њене друштвене потпоре, буквално је један корак.

Док је украјинска владајућа олигархија, можда и неизбежно ако жели да настави рат, оптеретила своје цивилно становништво и војску до границе пуцања, у Русији се последице сукоба релативно слабо осећају. Много мање него што западни и бројни наши медији пропагандно представљају ствари. Руси углавном живе као и пре рата, док се Кремљ определио да прошлогодишња мобилизација буде краткорочна и релативно необухватна – како би се брзо консолидовала армија после почетних превида – а онда је прешао на свеобухватно регрутовање војника по уговору. Месечно их руска војска добија око 16 хиљада, што битно превазилази губитке, па број њених припадника постепено расте упркос вођењу битке за Бахмут и низа мањих али слично напорних акција. С друге стране украјинска страна је, према западним проценама, у новембру прошле године достигла највећи опсег, и од тада се полако али сигурно смањује њена бројност.

Ресурсни рат

Украјина више нема адекватне мобилизационе изворе, док Русија са својим много већим становништвом и финансијским средствима, без приступа који би изазвао нови одлив становништва са трајним демографским и економским последицама, на начин који донекле подсећа на попуњавање енглеске војске у доба пре увођења опште војне обавезе, јача своје војне потенцијале. Не само љуске, већ и материјалне. Руска војска из резерви и актуелне производње добија више оружја него што Запад шаље Украјини. Упркос свим антируским причама, Кремљ је успео да националне потенцијале усклади са оним што је потребно за победу у рату исцрпљивања. Узгред речено, да Путин којим случајем жели да спроведе широку мобилизацију, у земљи са јаким структурама силе, он би то успео. Та опција није изабрана не услед страха од побуне, већ због сагледавања штете коју би земља дугорочно имала.

Ако рат потраје, а изгледа да још неко време хоће, Русија ће полако али сигурно и овако истерати своје, без драконских последица по себе. Томе доприноси и оно што се већ увелико догађа у САД, ЕУ и другим државама које употребом украјинског топовског меса воде рат против Руске Федерације. Да само поменем све већу тзв. ратну инфлацију, кризу финансијског сектора и пад тражње од неизвесне будућности уплашеног становништва, што гарантује продубљивање економске кризе. Тако да је само питање времена када ће Запад озбиљно редуковати снабдевање и финансирање Украјине и тако убрзати њен слом.

За Русе је овај рат постмодерно отаџбински. Они схватају да Русија нема куд и да мора да се бори, само што у духу нашег хедонистичког доба које карактерише и ту земљу, већина њеног становништва није вољна да се директно ратно ангажује, што је власт препознала и нашла начин да уважи. Али гро Руса схвата да је нужно да се уз извесни степен одрицања (који је далеко од радикалног) максимално подрже војни напори земље. Мотив да слично поступа у дужем року, америчког и ЕУ становништва много је мањи, а украјинска популација, која је несумњиво као и руска рат прихватила као отаџбински (али на много скупљи, „класичан“ начин), већ је озбиљно искрварила и доведена је до просјачког штапа. Отуда, само је питање времена када ће уз већ неповратно ограничене биолошке ресурсе Кијев – без задовољавајућих унутрашњих материјалних извора а после драстичног умањивања спољне подршке – осетити и фатални недостатак средстава за вођење рата и опстанак становништва у ратним условима.

Кинески фактор

Ако је Русија погрешила на почетку рата очекујући да ће се Украјина после њених почетних удараца урушити као кула од карата, Америка је направила много већу грешку, како се показало потпуно неосновано, процењујући да ће свеобухватне санкције довести до економског слома Русије, те да ће је у року од 6 до 12 месеци онеспособити да настави вођење рата. Како би сломио Москву, Вашингтон је натерао своје ЕУ вазале да прекину енергетску сарадњу са Русијом. Штавише, за сваки случај је покидао и гасоводе којима су се Немачка и друге европске државе снабдевале руским гасом.

Резултат тога је стреловит скок цена енергената, што је краткорочно могло да се издржи, али дугорочно постаје фактор који многе чланице ЕУ гура у пропаст. Уз то и низ некадашњих америчких партнера, од Турске до Саудијске Арабије, почињу да се сукцесивно окрећу Русији и Кини. А та моћна азијска држава – свесна да je следећа на реду за одстрел у случају да Америка изгура оно што прижељкује у вези са Русијом – много више је подржала Москву него што су у Вашингтону аутистично очекивали.

Пекинг је очито спреман, ако нема другог решења, да угрози и своје економске везе са Западом. Унутрашње тржиште Кине и ванзападне позиције које је та земља до сада стекла и у тим условима јој гарантују битно бржи развој од САД, Јапана и држава ЕУ. Коме није било јасно раније шта ће бити кинески избор, сигурно му је постало јасно после недавне посете кинеског лидера Москви, као и након изостанка резултата актуелних европских иницијатива срачунатих на релативизацију кинеске подршке Русији (Кина и ЕУ ће наставити сарадњу, али не уз спремност Пекинга да цену цену за то плати ускраћивањем подршке Русији). А све то је од капиталног значаја за процену даљег развоја ове украјинске па и потоњих етапа новог „Тридесетогодишњег рата“ (низа повезаних сукоба из 17. века чију потку је представљао неуспешни покушај очувања хабзбуршке доминације над другим силама, налик ономе што Америка сада ради).

Нови тридесетогодишњи рат

Све у свему, у тренутку када Бахмут пада а рат се жестоко наставља, може слободно да се каже да је све извесније да је садашња фаза дуготрајне серије сукоба и криза (које ће се на разним меридијанима одвијати у наредним деценијама) дошла до тачке када се назире амерички неуспех (ништа се не би променило и да се Бахмут још неко време одржи јер је битно исцрпљивање Украјине и Запада, а не где је његова централна тачка). Пре него што Украјина доживи колапс, крајем ове или почетком следеће године, Вашингтон ће покренути преговарачки процес из кога ће Русија изаћи са реализованим територијалним ратним циљевима (ослобођење читавог Донбаса, коридор до Крима), док ће остатак Украјине опстати као некаква аморфна тампон зона (свакако ван НАТО, што је такође руски ратни циљ).

Америчка доминација биће до даљег одржана у тзв. западном делу света и његовим неоколонијалним областима, док ће се наставити етапно урушавање америчке глобалне премоћи, што ће САД колико год могу кочити наметањем серије ратних и других криза широм света. Наравно, уз проливање много крви и изазивање патњи грађана западних и ванзападних земаља. Али, да будемо објективни, тако су поступале готово све империје у прошлости како би успориле по себе неповољне процесе.

Што се Бахмута тиче, носећег стуба наше приче, он нам у наредним месецима неће деловати као прекретница рата, већ пре као оријентир за оно што ће се у предстојећем раздобљу дешавати на другим кључним жариштима сукоба. Међутим, када се украјинско раздобље новог „Тридесетогодишњег рата“ оконча, Операција „Бахмут“ ће итекако бити препозната као његова симболичка прекретница!