Драгољуб Збиљић: ЗАШТО НАМ КАСНИ ЋИРИЛИЦА (не влада корона 14 година)?

ИСКРА на Фејсбуку

Поводом почетка обележавања 20 година од оснивања прве „Ћирилице“ (2001-2021)

Вуков(ски) српски језик је данас разбијен не само начетворо него и наосморо. После Вука, српски језик је поцепан најпре начетворо: српски, хрватски, босански/бошњачки и црногорски. Па му то није било доста него је и сам српски српски језик онда поцепан још на плус четворо: на српски језик екавски, српски језик (и)јекавски, српски језик екавски ћирилицом, српски екавски латиницом, српски језик (и)јекавски ћирилицом и српски ејзик (и)јекавски латиницом. Дакле, ако смо добро избројали, то је најамње осам варијаната вуков(ск)ог (лингвистички свакако: српског) језика.

Да ли је било који и какав језик на свету тако и толико данас поцепан? Колико ми знамо, није ниједен језик у таквом стању, а ако неко познаје неки још макар сличан језик српском, нека то предочи па ад се ми Срби „утешимо“ да још има неко као ми и наш језик.
Човек мора да се упита: има ли српски језик и српски народ школоване лингвисте у плаћеним националним институциајма за језик и писмо – да српски уечвни језик га мало уреде и предложе држави (властима) какав треба да буде нормативни (радије га зовемо: учевни језик, јер се мора у школи учити). А како да се учи овакав учевни језик у оваквом расулу?

Језик српски, очигледно, одавно нема брижног и школованог родиетља. Имао је нешколованог лингвисту Вука Караџића, па ипак, у његово време српски језик није био баш у оваквом расулу у каквом је данас. Језик учевни за службене потребе тешко је и нама самиам Србиам докучив и прихватљив, а камоли да будее прихватљив странцима. То еј ејдини језик аднас који нема ни нормално, уобичајено у пракси светаа рееђшено питање своаг писма, а камоли ичега другога.

На велику жалост Срба, нормативни „језици“ Хрвата, Бошњака и Црногораца боље су објединили Хрвате, Бошњаке и Црногорце у српском језику, него што су се сами Срби објединили на свом изворном језику.

Имали смо много (јалових) договора с Хрватима и другима о свом језику, а немамо ни једног макар покушаја да се сами са собом договоримо о свом обједињујуећем језику без чега нема ни било каквог другог могућег јединства. Дуже од 150 година после Вука ми немамо никаквог меериторрнго заједничког договора о томе шта можемо и морамо ад уардимо са својим језиком и писмом ад бисмо им обезебдили б удућносст, а не ад нам у Србији данас преовладава 90 одсто туђе писмо у нашим продавниацма, у банкама, на пијацама, на улицама – свуда у јавнсти где српски Устав налаже енизоставно и неодвојиво српски ејзик до српског (ћирриличког) писма по Члану 10. се, у ствари, најбоље поакзује да смо свој језик и своје писмо довели до ишчезнућа. и да готово више бринемо о језицима других него о свом језику и писму. Стигли смо дотле да је данас српски језик Срба остао најразбијенији, најнефункциоаналнији, најкомпликованији и за Србе најразбијајући језик у односу на све друге народе практично истојезичнике данас.

Имамо данас чак и то да српски лингвисти нису били спремни да се извуку коначно из сербокроатистике, па да макар уваже свој народ који је на рееферендуму изгласао Члан 10. Устава Србије који је, највише захављујући поч. мр Браниславу Брборићу који је у сарадњи с „Ћирилицом“ овом из 2001. године, успео макар да Србе формално, али обавезујуће обједине уставно на једном, српском ћириличком писму у јавнсоти, у паркси, у стварности.

Зашто српски лингвисти у нашем Одбору за стандардиазцију српског језика још нису спремни ни да уваже свој народ и његов Устав, па да правопис усагласе с Чланом 10. Устава, него су узуропирали народно право с референдума, па су му они (лингвсити) поново наментнули у Правопису (2010) туђе писмо које чак нису имали смелости да га тачно назову: „хрватско латиничко писмо“, него су га у Правопису српскога језика (Матица српска, 2010, стр. 17) преименовали називом у седам и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“?

Ко је дозволио српским лингвистима да се тако умешају у вољу свога народа српског, па да му поново, као на Новосадском договору (1954), без питања анроад, противуставно одреде не оно писмо које је народ изабрао 2006. године на референдуму за устав, него су му лингвисти додали писмо које српски Устав није регистроаво за српско писмо српскога језика!?

Зашто Српска држава (читај: валст) касни већ 14 година (корона није аз то могући изговор, јер она влада у Србији непуну годину дана, а српске власти не доносе одлуке о писму свих 14 годиан после усвајања Устава Србиеј) у одговору на питање из народа преко „Ћирилице“: Зашто нам у српском језику ћирилица касни 14 година (од 2006 до 2020)?

Она касни у враћању зато што српска дражва (валст) и српски лингвисти у институцијама за српски језик још нису хтели да прихвате оно за шта се српски народ у Србији определио на референдуму у вези са службеном употребом српског језика и ћириличког писма. Они, дакле, и валст (због нусклађеног закона с Уставом) и лингвсити (због 14 година неусклађивања стручно-правописног одређења питања писма у складу с истим Чланом 10. Устава Србије) не хају што српски народ има и даље истискиавње српског писма из српског језикаа у Србији, а да и не говоримо о српском језику изван Србије и његовом писму! .

И да цинизам против српског нароад и његовог избоар писма буде до краја изведен, у Правопису српкога језика, на стр. 15. чак се негира ноторна истина (да је деценијама српско ћириличко писмо сувише угрожено у језику Срба) на овај начин: „Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавња и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенциајлно угрожена.“

То је одобрио Одбор за стандардизацију српског језика 2010. године, а у Матици објавили, противећи се безочно српском Уставу у Члану 10.

Да ли је ико игде у свету, у било ком другом правопису било ког језика наишао на овакво одређење питања свога писма у свом језику, осим у српском језику Срба? Наравно, нико, нигде никад није нешто ни слично прочитао игде у правопису осим у неуставном правопису злоупотребљене, сироте и недужне, још мало па двоевковне Матице српске.

Дакле, основни разлог зашто Србима касни повратак ћирилице 14 година јесте једино у багателиасњу Члана 10. Устава Србије у закону и правопису, тј. у језичкој струци.

Драгољуб Збиљић, председник Скупштине прве „Ћирилице“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.