ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ: „Српска латиница“ – навлачење бруке на српски образ и културу

Поводом текста о српском језику у Википедији, слободној енциклопедији

Немојмо да присвајамо макар оно што имамо своје – и боље и савршеније

    У чланку о српском језику у Википедији, слободној енциклопедији (није јасно ко је написао тај чланак и није јаасно коме треба упутити протест) постоји део чланка у коме се наводи: Српска латиница и њена слова: A a  B b  C c  Č č  Ć ć  D d  Dž dž  Đ đ  E e  F f  G g  H h  I i  J j  K k  L l  Lj lj  M m  N n  Nj nj  O o  P p  R r  S s  Š š  T t  U u  V v  Z z  Ž ž

Не зна се ко је писао овај чланак за Википедију, само се може претпоставити да га је написао неко од оних који мисле да знају „нешпто више“ о српском језику.

Не бисмо разматрали овом приликом цео чланак о српском језику. У њему има доста истине, па се ситницама овога пута не бисмо бавили. Али, оним што је велика лаж морамо се бавити, а чуди нас да то није одмах у Викиопедији исправљено. О чему је реч?

Реч је о „присвојеној“, тј. преименованој хрватској познатој данашњој абецеди сачињеној у 19. веку за све католике који су прихватили Вуков и взуковски стандард српског језика који већ од Ђуре Даничића (после смрти Вука Караџића) носи двоструко име „хрватски или српски“, па „хрватскосрпски“ и „српскохрватски“, да би данас били озваничени ти језици у „хрватски“ (од 1990) и поново „српски“ (од 1991). Наравно, према мерилима политике, а не чисте лингвистике, тај језик је именован данас још и као „босански“/“бошњачки“, али и „црногорски“, који у свету није стекао „службеност“ (видели смо, на пример, да га у Библиотеци у Вашингтону не признају, него га, научно, сматрају варијантом српског језика. Чисто лингвистички, разуме се, између тих „језика“ нема разлика које би биле непремостиве у разумевању, па преводилац за језике тих Јужних Словена није потребан. Према томе, то је нешто слично енглеском или немачком језику који се користе у више држава света за више народа кроз мање или више варијантских појава, али нико није ни енглески ни немачки преименовао и издвојио као посебне језике. Код „завађених“ Јужних Словена политички дозвољена је та нелингвистичка појава да се, практично, исти језици различито зову.

Но, о томе смо раније доста писали у својих 13 књига о српском језику и писму објављених од 1994 до 2015. па бисмо овде уштедели простор да о томе не говоримо и овом приликом.

Морамо, међутим, спасти и своју душу, и своје знање и свој образ (мислећи и на образ целокупнмог свога рода – српскога народа), јер ће нас неко много исмејавати да „крадемо туђе писмо“, „да се дичимо туђим иако имамо своје боље писмо“, али, као „хегемонисти“, желимо да „приграбимо“ и туђе писмо. А зашто? Само зато што је неки манипулант или онај који не признајее да још неко има своје писмо, него га ми Срби хоћемо „присвојити“, па тврдити глупост да је хрватска латиница (позната „гајица“) – „српска латиница“.

Знамо откуда и откада је то присвајање за Србе хрватске абецеде. Оно је у најновијем добу настало у делима проф. др Радмила Маројевића (русисте) који је тврдио да је „писмо онога чији је и језик“, па је он то хрватско писмо за језик Срба преименовао у „српску латиницу“, а како је оно истински за језик Срба недовољно усавршено, предложио је његова побољшања, нешто слично ономе што је Хрватима, док је радио као „тајник“ у ЈАЗУ у Загребу, предлагао Ђура Даничић, али су Хрвати одбили, осим оног једног слова ђ од (дј) које и данас користе Хрвати. Срећом, српски лингвисти у институцијама за језик одбили су да усвоје то усавршавање хрватског писма, првенствено зато што Срби имају своје писмо (ћириличко), и то сасвим довољно уасвршено за данашњи књижевни српски језик, па би „усавршавање“ још једног, и то туђег писма, било смејурија од лингвистике, јер је то уникатна светска бесмислица:  Правити ново писмо у 20. и 21. веку није баш нека мудра појава.

Убрзо после Р. Маројевића присвајањем хрватске абецеде почео се бавити познати српски филолог проф. др Петар Милосављевић. Он је отишао и корак даље од Маројевића, па је, на основу фалсификованог издања 1987. Вуковог Првог српског буквара из 1827. измислио ничим непотврђену мисао да је творац те хрватске абецеде био нико други до сам Вук Караџић. Он је чак толико био „слабовид“ да је превидео и своје цитирање у својим „Српским писмима“ Вукове молбе или предлога Људевиту Гају да побољша свој састав латинице за Хрвате, где сам Вук сведочи ко је саставио то хрватско писмо (разуме се Људевит Гај, уз касније мање измене) и да се оно није допало Вуку. Милосављевић чак није ни толико могао да разуме да би било смешно да Вук сачини латиницу за Хрвате па да онда неком другом (у том случају Љ. Гају) предложи да Гај „поправи“ Вука. Милосављевић чак није могао лингвистичјки ни то да разуме да је могао и било ко други да сачини ту латиницу, али да то писмо не може бити српско јер је прављено за Хрвате, а не за све Србе. И опет питање, као и Маројевићу, који би то лаик из лингвистике могао да смисли тако глупу појаву – да прави само за Србе два актуелна важећа писма. Писмо на писмо се никада не сачињава, осим ако хоћеш да замениш своје писмо. А Срби имају најмање разлога да мењају своје савршено писмо за неко туђе, мање добро као што је хрватска абецеда. (Наравно, нисмо никако за то да Срби не знају да употребе и хрватско писмо јер им је оно корисно, али не да њиме пишу српски језик, него да би могли да, на пример, читају изворно хрватске књиге и друге текстове, пошто је реч о лингвистички истом језику, па нам, међусобно, није потребан преводилац.

Лично разумемо и Маројевића и Милосављевића. Они, као сви комунисти, били су се много удаљили од своје вере, па не схватају да су Хрвати морали сачинити за себе латиничко писмо као католици, а да би било смешно да православни Срби, који се преко Цркве добили своје ћириличко писмо као и сви други словенски православни народи, сада мењају то своје православно писмо за (католичку) хрватску латиницу. То би раније било смешно и замислити као могућност. Они су чак и то сметнули с ума да је латиничко писмо Србима уместо ћириличког насилно и смишљено, циљно наметано, посебно у време окупација Срба. Они чак нису разумели ни то зашто је то чињено. А чињено је, наравно, зато да би се остваривале лакше вишевековне непријатељске тежње за асимилацијом Срба у католике, а то се не може догодити све док се Срби не полатиниче.

Проблем је наш (српски) данашњи и даље у томе што српски лингвисти још неће да прихвате наше предлоге како је једино могуће да Срби сачувају своје ћириличко писмо. Они и даље, ваљда у подсвести као неизлечиви сербокроатисти, не могу да напусте светски уникат о могућности чувања свога писма у двописму за један језик. Они се, изгледа, немоћни да схвате зашто то није могуће. Па чак и они замишљају и данаас да је ћирилицу могуће спасти код Срба неким законима и казнама, а без нормалног нормирања и језика Срба на једном писму,. Зато они и даље мисле да је могуће неким другим прописима и казнама натерати народ да се одвикне од туђег писма и да се тек тако врати свом писму у свом језику. Српски лингвисти треба једном коначно да схвате да је могуће очување ћирилице само ако и српска азбука поново добије свој стопостотни суверенитет у свом језику, како је то предвиђено и Чланом 10. Устава Србије. А српски лингвисти онда разликују данас „службену“ и „јавну“ употребу писма, па у „јавној употреби“, по њима може и хрватска абецеда за Србе, јер, по њима, јавно није исто што и службено. А такво гледиште и таква пракса, осим код Срба и њихових лингвиста, не постоји нигде више у свету.

Будибогснама и српским лингвистима! И када ће коначно српски лингвисти и филолози сви да схвате да Срби имају само штете ако присвајају и преименовљавају хрватску латиницу у „српску латиницу“. Јер то је много више од глупости и незнања. То је навлачење бруке на српски род и образ.