Драгољуб Збиљић: КАКО (ВРЛО ЛАКО) СРБИМА ВРАТИТИ ЋИРИЛИЦУ

● ЗАМЕНИТИ ОНЕ КОЈИ СУ УВЕЛИ УСТАВНО НЕЗАМЕЊИВОЈ ЋИРИЛИЦИ ЗАМЕНУ У ХРВАТСКОЈ НАЦИОНАЛНОЈ ЛАТИНИЦИ И ЗАМЕНИТИ ВЛАСТ КОЈА ТУ ЗАМЕНУ У ПРАКСИ ДОЗВОЉАВА

Поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу
(2001-2021)
Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021), поводом обележавања двадесет година од оснивања и двадесет година непрекидног ослободилачког рата за обезбеђивање уставног појединачног и истовремено колективног права српског народа на своје суверено, незамењиво (ћириличко) писмо у непрекидном коришћењу од десет векова – истраживало је узроке и начин одузимања права Србима посебно у 20. и овом 21. веку на њихово национално и свето (ћириличко) писмо. Ниједном народу у Европи, а реткост је и у свету, није некој језичкој науци и власти пало на памет да једном народу најпре забрањују писмо у окупацијама, а онда да и домаћа власт уведе писму свога народ замену или параписмо. Окупатори су Србима у оба светска рата у свим српским земљама, па и у држави Србији и Црној Гори, забранили 1916-1918. године законима ћирилицу и увели замену у хрватском националном (латиничком) писму. Посебно ригорозно и по живот опасно у Независној Држави Хрватској (1941-1945) под поглавником Павелићем.
После ослобођења од окупације у Првом светском рату Србима је у миру враћена ћирилица и она је била редовно и незамењиво писмо свих Срба све до стварања НДХ после разбијања прве Југославије. Изузимамо појединачне случајеве личне замене ћирилице коју су спроводили комунисти и српски југословенски настројени Срби који су пристајали и на потирање Српства ради ширења југословенства.
После ослобођења српског народа уз милионске његове жртве у Другом светском рату, формално је укинута Законска одредба о забрани ћирилице у НДХ и Србима је поново стигло ослобођење за њихово свето (ћириличко) писмо.

Успешна комунистичка фаворизација туђег писма међу Србима траје и данас у пракси

Међутим, чим се комунизам учврстио на власти у другој Југославији, после избегавања по њих у Југославији опасне 1948. године, већ 1954. године комунистичка власт је иницирала, а (зло)употребљени лингвисти и културни радници су приморани на припрему и усвајање Новосадског договора о српскохрватском/ хрватскосрпском језику у коме су се српски лингвисти успели изборити за формалну „равноправност латинице и ћирилице“ (трећа тачка Закључака Новосадског договора). Међутим у расправама пред договор и на самом договарању провејавала је одлука власти да се иде на „омиљавање латинице“ код Срба како би им она била формално „друго писмо“, а суштински се одмах почела спроводити сваковрсна планирана од тадашње власти фаворизација хрватске абецеде, а „побуњеницима“ због тога у српском народу одмах су уста затварана заувек објашњењем да је „то свеједно“ и да су „писма равноправна“, па „није ништа страшно“ ако „равноправну ћирилицу“ замени „равноправна, тачније много равноправнија латиница“. Српски комунисти и лингвисти и књижевници којима се то није допало били су лако одстрањивани из рада и битисања, па је отпор том „полатиничавању Срба у миру“ све више утихњивао.
Тако се у Југославији Јосипа Броза стигло брзо и лако до претварања српског народа из ћириличког у већински полатиничени део Срба.
Приликом разбијања Југославије Срби (наивни и југословенством заслепљени) опет су највише жртвовани, као и приликом стварања Југославије, па су се жртвовали и за очување Југославије, али она више није била по мери најјачих светских сила и Југославија је разбијена уз протеривање највећег дела Срба са својих огњишта којекуде по свету, а највећим делом у матичну државу српског народа – Србију. Међутим, (бело)светским моћницима се и мала Србија учинила „великом“ да би над њом имали власт, па су јој отцепили, тачније бомбардовањем окупирали јужни део (Косово и Метохију). И свуда одакле су протерани Срби, још пре тога била је протерана њихова ћирилица.
У време невољног успостављања нове Србије без југословенског оквира, неки Срби на власти сетили су се да треба да се српском народу врати ћирилица у стварну употребу, а не само да она буде празна реч у „равноправности“. Милошевићева власт је увела је у Устав из 1990. само предност ћирилице. Она је ипак увела суверену ћирилицу у „ужу службену употребу“, ћирилица је постала суверено писмо у вишим државним службама, што еј једна добра последица те власти јер је ћирилица и данас макар државно писмо. Коштуничина влада је успела чак да уставно врати пуну сувереност ћирилици. Први став Члана 10. Устава Србије који се односи на службеност српског језика пише за српски језик и писмо јасно:
„У републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Тиме је формално ћирилици враћен поново стопостотни суверенитет какав постоји за сва друга писма у свим другим језицима. Рат за такву нормалну одредбу у Уставу прва „Ћирилица“ (2001) водила је стручно и у народу од 2001. до 2004. када је и формулисан коначно предлог који је касније изгласан на референдуму народа за Устав 2006. године. „Ћирилица“ је успела захваљујући највише тадашњој Коштуничиној власти у Србији и, посебно, секретару Одбора за стандардизацију српског језика (социо)лингвисти мр Браниславу Брборићу чија је предложена формулација Члана 10. прошла на гласању 2006. иако је тада Б. Брборић прерано напустио овај свет и својим прераним одласком ослабио нас који смо остали да ратујемо за спровођење у пракси његове предложене и усвојене формулације у корист ћирилице.

Догодило се издајство ћирилице у власти и у лингвистици

„Ћирилица“ је знала да враћање ћирилице Србима по правди и Уставу Србије из 2006. године неће ићи нимало лако и брзо. Зато је наставила рат за ћирилицу и после усвајања исправне уставне обавезе у вези са службеношћу српског језика и српског писма ћирилице. Код Срба, као и код многих других народа, дуго траје оно што је у изреци: „што дикла навикла“, па замењивање ћирилице никако не престаје. Код Срба се јавило полтронство према комунистима цементирано пре свега страхом и личном коришћу, па се подигао приличан слој Срба антисрба (аутошовиниста) који су „профитирали“ на понижавању Срба и свега српског у време комунистичке владавине. И савремено издајство ћирилице појавило се тамо где смо га ми у „Ћирилици“ најмање очекивали. Нисмо знали да је толико велики проценат српских лингвиста постао „заћорен“ у комунистичку обману названу баш од лингвиста – „богатство двоазбучја“. Српски лингвисти су измислили „повезивање са два културна круга“ преко писма. А то повезивање по српским лингвистима остваривало се преко одузимања суверености српском писму и увођења туђег писма у улози параписма у језик Срба — хрватске националне абецеде“ коју су комунисти већ били претворили у већинско писмо међу Србима наметањем на разне начине.
И догодило се оно што смо најмање очекивали – да се издајство ћирилице, сада и формално и суштински противуставно, па су српски правописци у Одбору за стандардизацију српског језика, себе поставили и изнад Устава и изнад народа у избору писма 2010. године. Чак су, уз провидан цинизам, цитирали уставну обавезу да се српски језик пише код Срба српским (ћириличким) писмом, а у маниру „добрих комуниста“ задржали су туђе писмо у српском правопису чак му давши (не)вероватан назив: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (седам и по речи уместо нормалне две речи – „хрватска латиница“ или, могли су рећи: „гајица“).
Тако су српски лингвисти омели и власт у Србији да примени уставну обавезу у пракси. Тако су српски лингвисти у наше време (сада својевољно) поново правописно издали српски народ и његово писмо. Они су, једноставно, узурпирали право српског народа на писмо, па су му увели неуставно параписмо по свом ћефу, рођеном и гајеном у комунизму. Власт се у Србији томе није одупирала, прећутно су се „слизали“ и подржали тиме лингвисте на тај начин што нису хтели 14. година да усагласе с Чланом 10. Устава Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма, тако да је данас у Србији и међу Србима изван Србије изведена највећа полатиниченост Срба у њиховој историји (90 одсто хрватске латинице влада над 10 одсто ћирилице у свему што се запише српским језиком.
Такво издајство према своме писму у лингвистици и политици није се догодило ниједном другом народу у Европи, а и у свету му нема равног.
Српски лингвисти и српске власти заборавиле су да има нешто што је незамењиво. А незамењиви су: народ, држава, војска, језик, писмо, црква, вера (бог), краљ и председник. С тим што су трајно незамењиви само: народ, држава, војска, језик, писмо, црква, вера (Бог), а краљ и председник могу бити смењени – краљ насилним свргавањем с престола (ако не ваља) и председник на слободним изборима. Лингвисти, носиоци власти, државни чиновници смењиви су. Дакле, српски лингвисти и носиоци власти нису схватили да су они смењиви и замењиви ако не раде у складу с Уставом и да није њихово да народу замењују/бирају писмо које су српском народу већ пре десет векова изабрали његови свети људи који су били први писмени људу у сваком, па и у српском народу.

Како је, дакле, најлакше и најбрже могуће вратити ћирилицу Србима

Ми у „Ћирилици“ знамо (а верујемо да то и многи други знају) како је најлакше и најбрже могуће, уз најмању штету убудуће, вратити Србима одузету им ћирилицу која је као незамењива и по Уставу, учињена замењивом од српских лингвиста (у правопису) и од власти (издата у неуставном закону и неспровођењу чак 14 година народне уставне обавезе.
Што мање ће бити штете убудуће по несмењиву (а неуставно и издајнички понижену ћирилицу) ако сами напусте власт у лингвистици и у политици они који су сачинили неуставан српски правопис и они који још нису за 14 година усвојили усклађен с Уставом закон и који допуштају 14 година анархију у Србији у неуставном писању језика Срба и који чак лажу када кажу да је „и латиница наша“. Она може бити „наша“ само зато што је користимо, али латиничко писмо није сачињено и није усвојено за употребу међу Србима, нити је потребно да буде усвојено. Данашња латиница у језику Срба је наметнута Србима у време комунизма писмо хрватског народа, сачињено за Хрвате у време Вукове „борбе за српски језик“ чија је реформа језика и писма легализована међу Србима, а ни Вук ни било ко други није ни званично сачињавао друго писмо за Србе осим српске верзије ћириличког писма.
Према томе, после 14 дугих и тешких последњих година избегавања у лингвистици и српској политици и власти да се примени народна, уставна обавеза, крајње је време да неодговорни лингвисти и власт напусте своје смењиве и недопустиве „две столице“ да у једну од њих (ћириличку, уставну) седне неко други коме ће стварна народна обавеза у вези са несмењивим и незамењивим Србима српским језиком и ћириличким писмом бити прво слово у раду и поштовању права и вредности српског народа, као што је и његова савршена ћирилица.
Србима су и Косово и ћирилица свети и њих ниједан појединац не може и не сме издавати ни на који начин и предати. Они немају цену. Могу бити привремено отети и силом запоседнути, али су српски и нико нема права да их предаје и(ли) замењује као да је то његово лично наследство.
Народ, док може и мора, трпеће и (не)одговорне лингвисте – правописце и (не)одговорну власт, али и лингвисти и власт треба да знају да их плаћа српски народ, па – будући да су они смењиви, а не ћирилица и ћирилички српски народ – треба да се куцну у главу, па или да сами напусте своје позиције или да их народ скине. Не треба лингвисти и власти да испитују стрпљење и благост српскога народа.
Наша власт и лингвисти могли би се упитати шта би хрватски народ урадио својим лингвистима и властима када они не би спроводили хрватски устав са сувереношћу хрватског (латиничког) писма у хрватском Уставу и језику (данас у Članku 12).
(13. септембар 2020)