Драгољуб Мандић: У ПОТРАЗИ ЗА РУЖДИЈЕМ

Пред читаоцима се крајем прошле године појавила књига Дарка Танасковића и Ненада Кецмановића Алија: улема или балија?, у којој су се аутори, на интердисциплинаран начин, позабавили исламистичком компонентом личности Алије Изетбеговића. Између осталог, у књизи је доста пажње посвећено и Изетбеговићевом повезивању са исламским центрима, пре свега са Ираном, што ће у предвечерје рата постати нарочито видљиво. Управо у том периоду, Иран је на челу са Хомеинијем предводио хајку на британског књижевника Салмана Руждија због његовог контроверзног романа Сатански стихови, који је међу муслиманима широм света схваћен као увреда за пророка Мухамеда. Загледан у Техеран, Изетбеговић се тим обрасцем послужио након доласка на власт, када је било потребно извршити етничку хомогенизацију као главну припрему за предстојећи рат.

Међутим, постављало се питање коме ће бити додељена улога Руждија, јер међу друга два народа у Босни и Херцеговини није било писаца чија би дела могла бити тумачена као увреда на рачун муслиманског. Одговор на ово питање – а до њега сигурно није дошао својом „памећу“ – дао је наводно сатирични, а заправо шовинистички часопис VOX, који је на једној од својих насловница истакао нобеловца Ива Андрића, набијеног на колац у виду зашиљене оловке. Овим чином Андрићу није само намењена судбина Радисава, његовог лика који је у роману На Дрини ћуприја набијен на колац зато што је ноћу рушио оно што су Турци градили дању, него је означио почетак рушења свих оних мостова које је градио својим монументалним делом. Према сведочанству Емира Кустурице, са овим бројем VOX–а Изетбеговић се сликао у рекламне сврхе, док је истовремено у шали говорио: „Симпатично се шале ови младићи…“ Догађаји који су уследили показали су да се они, који су стајали иза овог часописа, никако нису шалили.

Андрић је у свом делу писао о свему што Босну чини онаквом каква јесте, од урођене међуетничке мржње која је чини „земљом мржње и страха“, па до појава као што је незапамћена поплава коју је у Вишеграду изазвала неукротива Дрина. Ови примери нису изабрани случајно. Они су природне и међусобно повезане појаве босанског поднебља, што се поново показало када су Изетбеговић и његова клика у Андрићу пронашли свог Руждија. На основу идеолошки мотивисаног читања његове докторске дисертације о духовном животу у Босни за време османске владавине, бошњачка (тада муслиманска) политичка елита прихватила је став Мухамеда Филиповића, који је још 1967. писао о Андрићу као „већем злу од свих војски које су газиле Босном“. Нешто „умеренији“ био Нијаз Дураковић, последњи председник Савеза комуниста и први председник Социјалдемократске партије БиХ, изјавивши за часопис Старт да је Андрић велики писац, али као човек „велико политичко ђубре и смеће“.

Али за разлику од Руждија, на ког је бачена фетва и чија је глава уцењена на четири милиона долара, поставило се питање како покренути лов на Андрића који већ деценију и по није био међу живима. Решење се, пак, врло брзо нашло у обрачуну са Андрићевим присуством у меморијалној култури, за које није било места у Изетбеговићевој визији „грађанске“ и „мултиетничке“ државе. Наиме, у граду који је Андрић овековечио у свом роману На Дрини ћуприја, међуетничке нетрпељивости почеле су још крајем 1990, да би наредне године ситуација почела још више да се заоштрава захваљујући локалном одбору Изетбеговићеве Странке демократске акције. По налогу СДА, чији је потпредседник у Вишеграду био Авдија Шабановић, његов далеко познатији брат Мурат Шабановић покренуо је акције застрашивања, малтретирања и на крају физичке ликвидације локалних Срба. У таквој ситуацији, није био поштеђен ни Андрићев мермерни споменик који је са Трга ослобођења гледао ка Старом мосту на Дрини. Наиме, поменути Мурат Шабановић је предводио групу од петорице екстремних чланова СДА, која се 1. јула 1991. појавила пред спомеником са намером да га сруши и баци у Дрину. Док су му тројица помагала, Шабановић је мацолом ударио и са споменика одвалио мермерну главу нобеловца, која је потом бачена у корито реке. Да би се похвалили врху странке у Сарајеву, те истовремено послали порку својим суграђанима српске националности, камером је читав догађај Фадил Хајдарпашић, такође члан ове групе.

Међутим, овај вандалски чин изгледа није изазвао одушевљење онакво какво се очекивало. Штавише осуде су стизале са свих страна, па је чак и дописник сарајевског Ослобођења из Вишеграда, Сеад Кошовић, писао да је Андрић увео „овај крај и ове људе у свјетску литературу и добио Нобелову награду, не због испољавања мржње, већ због љубави према својим Босанцима, отварајући им величанственим умијећем приповедања стотине мостова за прилаз културном свијету“. Такође, Кошовић је истакао да је дошло неко „зло вријеме па у крајевима у којима су поникли један велики везир и један писац, – градитељ мостова за љубав и разумијевање људи – сада као да би жељели градити нове, немогуће мостове – мржњу. За такве се овде кажу да су их виле дигле, а шејтани носају – надајмо се не задуго!“

Нажалост, рушење споменика и његово бацање у корито реке било је само увод у још веће зло. Иако је покренут поступак против Мурата Шабановића, суд је настојао да психијатријским вештачењем докаже како је извршилац овог непочинства заправо лице са смањеном урачунљивошћу, а да је рушење споменика учињено по наредби коју је добио „од Алаха у сну“, а не од претпостављених структура из СДА. За то време упокојени нобеловац и даље није имао мира. Према подацима Војног јавног тужилаштва Соколац, екстремисти из Вишеграда који су војну обуку прошли у Хрватској, Ибрахим Дервишевић и Медо Куловић, покушали су 15. августа 1991. да минирају Андрићев дом у Херцег Новом, бисту у башти дома и неке друге значајне објекте у овом граду. У том циљу су се повезали са вођством ХДЗ-а из Плоча, одакле су набављали оружје за вишеградски одбор СДА. Међутим, план је пропао услед погибије обојице екстремиста приликом експлозије возила у којој су преносили експлозив намењен Андрићевом дому. Приликом њихове сахране у Вишеграду, којој је присуствовало око 15.000 људи, лидери СДА су изјавили да их је ликвидирала црногорска полиција и поручили да ће их осветити.

У међувремену је пропало судско гоњење „неурачунљивог“ Шабановића који је у Вишеграду наставио да изазива сукобе. Ситуација у граду почетком 1992. прерасла је у отворени терор над грађанима српске националности. Када су снаге 37. ужичког корпуса ЈНА кренуле да успоставе ред у Вишеграду, Шабановић је заузео оближњу хидроелектрану, а раднике узео за таоце. Према инструкцијама из Сарајева, претио је да ће дићи брану у ваздух и изазвати еколошку катастрофу. То је делимично и учинио 13. априла, када је око 15.30 отворио затвараче на брани, а ослобођена вода почела је да руши и носи све испред себе. Већина града била је поплављена, уништено је на стотине објеката, а око 8.000 људи морало је привремено да напусти своје домове.

Последња у низу одлука које је Шабановић донео подстакнут етничком мржњом, довела је до тога да ниво воде буде већи него 1896. и поплаве о којој је Андрић писао. Између набујале Дрине и вечито присутне мржње на коју је указао у својој причи Писмо из 1920. године, чини се да једини српски нобеловац није имао дилему шта је у Босни теже укротити. А поменути догађаји, који су почели бацањем његове мермерне главе у реку, показали су да је за то и те како имао право.