Драгољуб Мандић: Прећутани Пекић

У једном тексту из давне 1922. године, Слободан Јовановић је истакао да Светозар Марковић и даље има много поштовалаца, али да га „сваки од њих приказује са друге стране и дотерује према своме личном укусу”. Данас, више од 100 година касније, можемо приметити да се на исти начин посматрају лик и дело Борислава Пекића.

Као велики писац, Пекић је годинама уназад предмет неоснованих својатања, и то на начин којим се његово национално и идеолошко опредељење селективно тумачи или потпуно прећуткује. На тај начин, Пекићу се перфидно учитавају светоназори којима, за живота, скоро никада није био окренут.

На пример, тако се 2007. године десило да Пекићев роман Атлантида буде уврштен у едицију Савремени црногорски роман. Међутим, као „Србин из прека”, Пекић је себе доживљавао искључиво као српског писца и стога га никако не можемо подвести под црногорску књижевност, чије су истакнуте ведете Андреј Николаидис, Јеврем и Балша Брковић.

Поред тога, у Србији се данас неколико политичких странака на различите начине позива на Пекића. Водећи најмање рачуна о Пекићевом значају, оне су се око њега углавном сукобљавале и тиме бацале велику мрљу на догађаје приређиване у Пекићеву част, као што је подизање споменика на Цветном тргу у Београду.

Ипак, најпознатији пример злоупотребе Пекићевог лика и дела свакако јесте рекламни спот амбасаде САД у Србији, у којем се Пекићу приписују речи бившег нацисте Конрада Рутковског, иначе лика из његовог романа Како упокојити вампира: „Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо, него куда идемо.”

Аутори попут Слободана Владушића и Исидоре Смоловић су констатовали да се иза овог спота крије више него зла намера, имајући у виду временски и политички контекст у којем се појавио. На крају, у новембру 2021. године, оскрнављен је мурал са Пекићевим ликом у Цетињској улици у Београду, тако што је преко његовог лица освануо натпис „смрт четницима”.

Ко је био Пекић?

На основу наведеног, видимо да се у јавности – случајно или намерно – често појављују погрешне представе о томе ко је у политичком смислу био Борислав Пекић. То се нарочито види уочи годишњица пишчевог рођења или смрти, када се на бројним порталима појављују текстови у којима се Пекић углавном посматра са – њему страног – анационалног грађанистичког становишта и приказује као антипод сопственог народа и његових интереса.

Међутим, Пекићево национално опредељење било је недвосмислено српско и себе је сматрао искључиво српским писцем. Када је реч о идеолошком опредељењу, Пекић се најчешће изјашњавао као антикомуниста – због чега је, као младић, пет година провео у титоистичким затворима – а одмах затим и као грађански десничар и умерени националиста. Био је један од потписника Предлога за размишљање из 1967. године, који је представљао одговор на Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика.

Наредне године, током студентских демонстрација, Пекић је припадао групи интелектуалаца чије је деловање „оцењено као покушај деснице да заплете ствари”. Током 1980-их година је стао у заштиту Гојка Ђога, Војислава Шешеља и других прогањаних интелектуалаца, а по повратку у Београд се укључио у борбу против насиља над Србима на Косову. Жестоко је нападао Устав из 1974. због тога што је Србију поделио на „ужу Србију и Србију ван себе” и био је за потпуно укидање аутономних покрајина, Војводине и Косова.

Међутим, за разлику од других критичких интелектуалаца, Пекић је од самог почетка био противник Слободана Милошевића због његове оданости комунизму. Као један од оснивача и први потпредседник опозиционе Демократске странке, Пекић је сматрао да не сме бити дилеме између националног и демократског: „Демократија и нација – да! Демократија или нација – не!”

Милошевићу је замерао што национално питање злоупотребљава за одлагање демократизације, али је, са друге стране, због занемаривања националног питања, улазио у сукобе са блиским пријатељема као што су Деса Тревисан и Филип Давид. Поред демократизације, Пекић се здушно залагао да сви Срби живе у једној држави: „Југославију, наравно, нећемо разбијати али више нећемо допустити да она разбија нас.“

Раскол у ДС-у

Иако је Пекићев лични став инкорпориран у документ Национално питање и државно уређење – који је био допуна привременом програму Демократске странке – одређен број људи из врха странке се са тим није слагао. Слободан Инић и Владимир Глигоров су због националног питања напустили ДС, мада му нису били наклоњени ни председник Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић. Иако је био познат као изузетно умерен човек, Пекић је на страначким састанцима често улазио у оштре полемике са тада младим и релативно непознатим Ђинђићем.

Национално питање било је разлог да појединци – међу којима и Пекић – траже да Ђинђић буде санкционисан због текста о књизи Беда малих источноевропских држава. Поред националног питања, Пекић је био сумњичав према Мићуновићу, Ђинђићу и Љуби Тадићу због флексибилног односа према Милошевићевом режиму. Размимоилажења око идеологије и практичне политике, као и лични сукоби, довели су врло брзо до поларизације на лево и десно крило, а потом и до раскола у ДС-у.

Иако је због идеолошких и личних разлога припадао десном крилу, Пекић је искрено радио на томе да се очува јединство ДС-а. Након пораза на првим вишестраначким изборима 1990. године, Пекић је гласао за Мићуновићеву смену, али није пристао да буде кандидат за новог председника странке. Када су Коста Чавошки, Никола Милошевић и Александар Петровић напустили ДС, Пекић је испрва пошао њиховим путем, али се ипак предомислио, сматрајући да треба остати у странци и изнутра се борити за њене промене.

Убрзо је одређен за кандидата ДС-а на допунским изборима у Раковици који су се одржали у јуну 1991. године. Према резултатима из првог круга, Пекић је заузео трећу позицију са 12% гласова, док је у другом кругу Војислав Шешељ убедљиво победио Радоша Караклајића из СПС-а. Након изборног пораза Пекић је полако почео да губи наду и пријатељима је наговештавао да ће првом приликом напустити ДС.

Иако се у фебруару 1992. вратио у Лондон, Пекић је својим потписом подржао стварање широког опозиционог фронта под називом „Демократски покрет Србије – ДЕПОС”. Међутим, пошто су Мићуновић и Ђинђић одлучили да ДС у целини не приступи ДЕПОС-у, из ње се издвојила Група Демократске странке за ДЕПОС, коју су чинили Војислав Коштуница, Борислав Пекић, Владета Јанковић, Радослав Стојановић и други.

Разочаран Мићуновићевом и Ђинђићевом одлуком, Пекић је из Лондона дао изјаву којом је истакао да су „личне амбиције извесних опозиционара, некомпетентно политичко просуђивање, кампање у комунистичким медијима, као и дејство владиних агентура унутар опозиције” спречавали обарање власти Слободана Милошевића, због чега се мора водити „офанзивнија политика опозиције”. Поред тога, Пекић је том приликом истакао да треба поставити и питање рестаурације монархије.

Последња порука

Краткотрајну еру ДЕПОС-а је обележио Видовдански сабор, вишедневни протестни скуп испред Народне скупштине. Приликом отварања, 28. јуна 1992. године, пред око 100.000 људи је прочитана Пекићева порука подршке: „Болешћу спречен да лично учествујем на овом скупу, изражавам дубоку веру у то да ћемо сталним и легитимним притисцима постићи један од својих најважнијих циљева – а то је освешћење Србије.

Задесиле су нас тешке несреће и још теже нас чекају. За разлику од самохипнотизоване власти, ми нисмо дужни да их трпимо. Нисмо за њих одговорни, нисмо дужни да подносимо режим чија је једина сврха изгледа у томе да их обнавља и појачава. Сачувајмо снагу и стрпљење, ослобођење је близу! Ова ће тиранија неспособних и безумних људи нестати као и све што су нестале. Србија ће повратити своју част коју су јој они упрљали и вратити наду коју су јој они одузели”.

Био је то последњи текст који је Пекић написао. У јеку Видовданског сабора, из Лондона је 2. јула 1992. стигла тужна вест: Борислав Пекић, велики српски писац и борац за демократију, преминуо је у 63. години. Тада је Пекићу, сведочи Владета Јанковић, одало пошту преко 100.000 људи окупљених испред зграде Народне скупштине, „у мртвој тишини, коју је реметио само звук лепршања заставе на јарболима”.

Смрт је спречила Борислава Пекића да и формално напусти ДС. Пошто је у личном и политичком смислу био близак са Коштуницом, било је логично да се нађу на истој страни приликом страначког сукоба из којег је проистекла Демократска странка Србије, која је заправо била отелотворење Пекићевих идеолошких светоназора.

Име Борислава Пекића имало је централно место у Михизовом говору на Оснивачкој скупштини ДСС-а, док је Коштуница, као њен председник, 29. јула 1992. изјавио да ова странка остаје привржена програму чији су најважнији заступници били Љубомир Давидовић, Милан Грол и Борислав Пекић. По узору на Пекићев Савез демократске омладине Југославије, ДСС је убрзо формирао своју омладинску организацију под називом Савез демократске омладине Србије.

Иако је политика мењала његову личност – од радикалног младића до умереног зрелог човека – Пекић никада није мењао своју политику. Био је доследни антикомуниста, демократа и умерени српски националиста, што се данас, као што видимо, увек некако прећуткује. Као такав, Пекић спада у ретке појединце који су у политици можда укаљали руке, али не и образ. Због тога данас, када обележавамо 32 године од његове смрти, Борислава Пекића треба да се сетимо и памтимо онаквог какав је заиста био. За оне који ће га и даље кривотворити и дотеривати по сопственом укусу, Пекић је одавно написао: „Свет малих људи на велике истине никад није спреман.”

Драгољуб Мандић је мастер историчар из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Ljiljana Pekic/CC BY-SA 3.0

?>