Током првих месеци руске интервенције у Украјини, на друштвеним мрежама су кружиле фотографије на којима припадници чеченске специјалне јединице „Ахмат“ чувају храмове канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Оне су, између осталог, у великој мери срушиле постојеће стереотипе указујући на то да односи између муслимана и хришћана не морају нужно бити непријатељски, поготово када се у њих не мешају „миротворци“ са Запада.

Њихов највећи значај, заправо, јесте у томе што су овековечиле призоре који су били незамисливи пре тридесет година, када се између Чечена и Руса водио рат који, у поређењу са данашњим у Украјини, није био ништа мање суров и разарајућ. Поприште најжешћих борби био је Грозни, главни град Чеченије, који је због степена разарања у очима многих савременика изгледао као „нови Стаљинград“.

Историја руско–чеченских односа у великој мери је била прожета сукобима. Овај ратоборни каквкаски народ је покорен и у састав Руске империје укључен тек 1859. године. Касније, након доласка бољшевика на власт, формирана је Чеченска аутономна област, а потом и Чеченско-Ингушка Аутономна Совјетска Социјалистичка Република, која се налазила у саставу Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике.

Сепаратистичка грозница, настала током последњих година Совјетског Савеза, захватила је тада и Чеченију, која је осмог јуна 1991. прогласила независност под службеним називом Чеченска Република Ичкерија. Иако су је доцније признали само суседна Грузија и авганистански талибани, Чеченија је функционисала као независна држава само захваљујући катастрофалном стању у којем се налазила Јељцинова Русија.

Раст сепаратизма

На челу Чеченије, која је тада представљала симбиозу чеченског национализма, исламског радикализма и друштва организованог у кланове, налазио се бивши совјетски генерал и ветеран авганистанског рата – Џохар Дудајев. Под његовим вођством Чечени су запленили целокупно совјетско наоружање и формирали сопствене оружане снаге које су у свом саставу имале чак и авијацију.

Ојачане добровољцима и плаћеницима из читавог света, а нарочито из исламских земаља, балтичких република и Украјине, ове снаге су приморале целокупно руско становништво да напусти Чеченију. Међутим, врло брзо се показало да је чеченска самосталност неодржива. Привреда заснована на криминалу довела је до тога да чеченски милитанти започну са упадима у суседни Дагестан, због чега је државни врх у Москви коначно натеран на реакцију.

Суочена са бројним проблемима, Јељцинова администрација је дуго одуговлачила са енергичнијим одговором према чеченским сепаратистима. Испрва су то покушавали подршком чеченској опозицији, али је Дудајев успео да је сломи и још више ојача свој положај. Иако је начелна сагласност за војну интервенцију постојала још од лета 1994. године, Јељцинов режим је читавом проблему пришао на крајње неозбиљан и брзоплет начин.

Према плану који је под називом „Замисао“ усвојен 29. новембра, било је предвиђено да војна операција почне најкасније 10. децембра и да се заврши до првог јануара.

Са данашње тачке гледишта, рокови утврђени планом ’Замисао’ изгледају сасвим неостварљиви. Али, у контексту догађаја, који су се одвијали у првој декади децембра 1994. године, када се заиста све дешавало брзо, руководиоци операције су врло болно доживљавали све дискусије о роковима, јер су противречили тој идеологији брзих победа, која је владала у главама виших официра из Генералштаба и Министарства одбране.

Штавише, они су могли да изазову незадовољство политичког руководства, које психолошки једноставно није било спремно за дуготрајан војни сукоб, за жртве, оловне мртвачке сандуке, критику Запада, новчане трошкове и протест опозиције у држави. Две недеље борби и неколико недеља војно–полицијских операција разоружавања илегално наоружаних формација ето, чинило се да је то цена која се сматрала прихватљивом, писао је у својим мемоарима генерал Анатолиј Куликов.

Руске снаге су у зору 11. децембра из пет праваца ушле на територију Чеченије. Међутим, колико су се ствари лоше одвијале говори чињеница да је генерал Алексеј Матјухин, командант ове операције, истог дана поднео оставку. Након неколико генерала који су то одбили, команду је на крају преузео Анатолиј Квашињин, али брзе победе и даље није било.

Упркос томе, на седници Савета безбедности Русије одржаној 26. децембра, донета је одлука да се заузме Грозни. За извођење овог задатка руске снаге су на располагању имале 15.000 људи, велики број тенкова и оклопних транспортера, као и превласт у ваздуху. Насупрот њима је стајало 10.000 добро наоружаних милитаната спремних да се боре до смрти.

Дани пакла

На челу штаба Дудајевљеве војске био је некадашњи совјетских пуковник Аслан Масхадов, који је до само пре неколико година командоваю једним од најбољих артиљеријских пукова у совјетском Прибалтику. Оно што је Масхадов са својим људима припремао у Грозном било је сасвим неочекивано за руске трупе које су значајној мери чинили регрути.

Иако није био у потпуности блокиран, напад на град је почео 31. децембра у раним јутарњим часовима. Прва једница која је ушла у Грозни била је 131. мајакопска бригада којом је командовао пуковник Иван Савин. Пошто је без борбе успела да заузме западни део града, ова јединица је продужила ка центру и око 15 часова је стигла до главне железничке станице.

Одсуство било каквог отпора, као и сабласно пусте улице, међу руским трупама није будило никакав опрез, па је добар део војника поскидао опрему и похитао на станицу не би ли резервисао карте за одлазак на одсуство. Запањујућу неодговорност је показала и команда бригаде, која није поставила адекватну стражу, чак ни након што је ухваћена порука: „Добро дошли у пакао.“ Иако је претходно имао „пријатељски разговор“ са извесним чеченским милитантом који га је „саветовао“ да се повуче из Грозног уколико жели да он и његови војници преживе, Савину ништа није било сумњиво.

После неколико минута, показало се да ухваћена порука није неслана шала неке од руских јединица. Са прозора, кровова и тераса околних зграда, на стотине Чечена је отворило ватру из митраљеза, снајпера и ручних бацача граната. Испоставило се да су руске снаге пуштене у центар града како би што дубље ушли у чеченску клопку.

Руски војници су падали као покошени или су уз језиве крике изгорели у тенковима и транспортерима који су по уским улицама Грозног с лакоћом претварани у буктиње. Тешке борбе су вођене током читаве новогодишње ноћи, када је погинуло или нестало без трага и гласа више од 1.500 руских војника. Борбе су се наставиле и током читаве прве седмице 1995. године. И док су владини медији јављали да је реч о „мањим окршајима“, готово сва тешка техника, која је довезена у Грозни, била је уништена, док на вапаје опкољених војника нико није одговарао.

Масакр је настао када су Руси остали без хране и муниције, при чему је највише страдала 131. мајакопска бригада која је изгубила 1.000 војника и официра укључујући и пуковника Савина, као и целокупну технику. Са друге стране, Чечени су такође имали озбиљне губитке.

Сматра се да је убијено преко 900 милитаната, као и велики број цивила. Међутим, Чечени су своје губитке вешто замаскирали тако што су пред медијима приказивали заробљене руске војнике, што је, уз лешеве и олупине на улицама Грозног, стварало атмосферу апсолутне победе над Кремљом.

Реинтеграција

Ипак, првобитни успех чеченских снага био је кратког даха. Руси су се до 10. јануара повукли не би ли се прегруписали, довукли су свеже снаге и потпуно блокирали град. Ваздушни и артиљеријски напади су овог пута били много прецизнији и ефикаснији, али је напредовање руске пешадије ишло споро услед фанатичне чеченске одбране.

Фокусирајући се на постепено заузимање и чишћење градских четврти уместо директног продора ка центру, где се у председничкој палати налазио Масхадовљев штаб, огорчене борбе су се водиле за сваку зграду. Услед огромних разарања која су учеснике борбе подсећала на стаљинградску битку, Грозни је тих дана био сведен на блато, шут и крв.

Јељцинов Указ о примирју заправо је значио капитулацију пред сепаратистима

Тек 19. јануара, један од јуришних батаљона поморске пешадије Северне флоте освојио је председничку палату и са њеног врха истакао руску заставу. Међутим, борбе су се наставиле и у наредних месец и по дана против милитаната које је предводио исламски фундаменталиста Шамил Басајев. Иако је својом герлиском борбом омогућио извлачење чеченског врха из Грозног, на крају је и Басајев морао да се повуче. Контрола над целим градом коначно је успостављена 6. марта 1995. године.

Иако је истерано из Грозног, чеченско руководство се није предавало. Рат против Русије је настављен терористичким средствима, на која Јељцин није знао да одговори на прави начин. Талачке кризе попут оне у Буденовску, непоштовање споразума о примирју или предаји оружја, као и Јељцинов став да је „рат завршен“ због чега је игнорисао стање на терену, омогућило је сепаратистима да почетком 1996. обнове борбена дејства.

Међутим, како се ближила предизборна кампања, Јељцинов циљ је био да у Русији и на Западу створи утисак како је оружани сукоб завршен. Због тога је првог априла 1996. потписао „Указ о програму етапног регулисања кризе у Чеченској Републици“, којим је предвиђен прекид дејстава, етапно повлачење војске, одржавање избора и дефинисање статуса Чеченије.

Многи руски војници мислили су да је реч о првоаприлској шали, с обзиром да су ову вест дочекали под ватром милитаната који ће убрзо повратити контролу над читавом Чеченијом.

Указ о примирју заправо је значио капитулацију пред сепаратистима. Међутим, велики део чеченског становништва врло брзо је постао незадовољан њиховом влашћу, пре свега криминалом и агресивним вехабизмом. Поједини кланови, као и бројни угледни Чечени који су од 1994. до 1996. ратовали против Русије, временом су почели да схватају да је њен државни кров много сигурније решење за будућност Чеченије него што је то улога инкубатора међународног тероризма.

Стога је Владимир Путин у њима имао велику подршку када је 1999. започео реинтеграцију Чеченије под паролом борбе против међународног тероризма. У успону Русије који тада почео, Чечени су заузели истакнуто место које и дан данас држе. Иако је пре три деценије био разрушен попут Стаљинграда, Грозни је данас по лепоти и уређености испред многих европских градова. Данашња Чеченија и њен народ више не подржавају сепаратизам, јер би то значило одрицање од социјалне и сваке друге сигурности које данас уживају.

Чеченска елита, коју је тада предводио муфтија Ахмат Кадиров, у судбоносним тренуцима није имала дилему када је реч о избору између мира са Русијом и сладуњавих обећања Запада. На жалост украјинског народа, њихова елита од 2014. па до данас није била толико мудра.