Фото: pravoslavie.ru

Наше редовне анкете на првој години студија, на почетку сваке школске године, мотивисане научним и педагошким разлозима, показују да већина уписаних студената србистике на Универзитету у Нишу никада нису видели Студеницу, Жичу, Сопоћане. Насупрот томе, не мали број њих стигао је до Рима и Ватикана. Драстичан је овогодишњи пример: показало се да је само један студент, од њих седамдесет, био у Студеници (и то са фолклорним ансамблом, а не у организацији школе), а више од тридесет је било у Риму.

Да ли су бисери српске средњовековне културе мање важни од западноевропских? Да ли су родитељи толико богати да могу да пошаљу своју децу у иностранство, а на другој страни нису им пружили могућност да се упознају с најважнијим средиштима националне историје и културног идентитета? Препознаје ли се у овој тенденцији нечија намера да мења идентитет српског народа преко промене идентитета младих генерација? Постоји ли уопште икакав ред у остваривању образовних циљева екскурзија?

Са овом појавом у блиској је вези недавна најава српског министра просвете о драстичном смањењу часова веронауке у основној и средњој школи. Сигурно није реч о личном ставу министра Вербића, већ је у питању најава званичне политике не само Министарства просвете већ и Владе Републике Србије, чији је део то министарство. Синод Српске православне цркве је већ реаговао оштрим саопштењем у коме се, осим осуде Вербићеве најаве, говори о другачијем ставу других министара и премијера. Јавност није упозната са другачијим ставовима и они очигледно, за сада, постоје само у саопштењу Синода. Ни новоизабрани председник Националног просветног савета, професор Александар Липковски, није коментарисао Вербићеву изјаву дату на седници тог савета.

Због изношења једног, за јавност, драстичног става, у сенци је остала друга веома важна констатација министра Вербића: да до данас није урађена озбиљна анализа ефеката увођења веронауке и грађанског васпитања. Опште је познато да озбиљног сагледавања квалитета наставе веронауке није било. Зато постављамо и следећа питања: зашто су за вероучитеље и ђаке неупотребљиви уџбеници веронауке? Зашто су, у многим случајевима, математичари, хемичари, историчари или филолози бољи вероучитељи од теолога? Зашто у појединим епархијама постоји озбиљан приступ овом проблему док се у другим тиме ретко ко бави? Јавност очекује одговоре и на ова питања. Ако их добијемо, треба их искористити у још једном напору да се очува настава веронауке, као цивилизацијско достигнуће о цивилизацијским тековинама, а на корист ученика, њихових родитеља и друштва.