ДРАГАНА ТРИФКОВИЋ: Из Мила говори страх

Уколико би данас неко поставио питање Милу Ђукановићу ко је одговоран за разорни земљотрес 1979. године у Црног Гори, он би без задршке одговорио да су Руси и „великосрпски националисти“ за то криви.

С обзиром на то да је политичку каријеру утемељио на покушају преумљавања Срба из Црне Горе у Црногорце, односно вођењу отворене антисрпске политике, то више није питање ни става, него просто навике.

У изјави коју је дао хрватским медијима, видно уздрман развојем догађаја у Црној Гори и чињеницом да је одслужио и далеко више него што се могло очекивати, као главне кривце за немире у Црној Гори је означио своје зацртане „непријатеље“.

Ђукановић је упозорио јавност да је спроведен „покушај угрожавања уставног поретка Црне Горе са јасном амбицијом да се дође до смjене власти и ревизије стратешког правца државне политике Црне Горе“. Овоме је врло озбиљно додао да је Црна Гора независна држава.

Главну претњу он без сумње види у Русији и појединим странкама из Србије. Ђукановићеве тврдње немају никакве везе са реалношћу, и могу се посматрати као његова потреба да у Србији и Русији види непријатеља коме је потребно приписати све што му падне на памет.

Из тог разлога је руски званичник Дмитриј Песков као коментар на Ђукановићеве тврдње изјавио да позива на здрав разум. Ниједан озбиљан званичник не би могао да изјави ништа друго у вези са таквим тврдњама.

Много је примера када људима овладају манијакална мржња и лицемерство.

Узроци немира нису Руси, јер за разлику од Запада они никада нису користили подмукле методе разарања других држава организовањем преврата, већ су се залагали и залажу се за поштовање међународног права, и иступају против мешања у унутрашња питања других земаља.

Црногорски „владар“ је окривио српску опозицију која се уз велике потешкоће бори са својим проблемима трпећи велике притиске са свих страна.

Узрок немира лежи у чињеници да свака лаж може да траје само онолико, колико траје сила која иза те лажи стоји. Тако и Ђукановићева лажна демократија за коју су и многе диктатуре само позитивна мисао, трпи због повлачења силе која већ годинама прекраја границе по Балкану и зида своје куле од песка.

Руски званичници, као и српска опозиција су дипломатски „подржали“ протесте против једног суштински диктаторског режима који управља на силу и по туђој вољи. Та „подршка“ се огледала у јасном изношењу ставова везаних за диктатуру, притиске, одузимање права и слобода народу. Ништа више ни мање од тога.

У нападу хипокризије Ђукановићеве власти, моја фотографија се нашла на насловној страници режимских црногорских новина, па сам ничим изазвано добила бесплатну рекламу у овом додуше аматерском листу, чији новинари се баве истраживачким новинарством разгледајући слике на „Фејсбуку“ и пуштајући машти на вољу. У том писанију он је довео у везу „Коштуничину“ партију са десним екстремистима, аналитичарима и козацима, те разне мреже утицаја које све са четницима јуришају на пречасног Мила. И они сви заједно чине велику опасност по Црну Гору. Уколико би се додали још неки елеменити, као на пример инвазија скакаваца и чудно понашање црних врана, од тога би могао да се развије сценарио за домаћи научнофантастични филм.

Сјајну анализу „Побједе“ одмах су пренели и остали медији (портали) под контролом истог режима, између осталих и чувени портал: „Е-новине“ који увек на шаљив начин употпуни сувопарну пропаганду.

Страх Мила Ђукановића је јасан показатељ завршетка једне епохе у Црној Гори, која је природно истрошена. Не значи да ће Црној Гори одмах сјутрадан сванути, али значи да постоји шанса да се ситуација с временом поправи набоље.

А што се тиче козака они би били заинтересовани једино да одсвирају Ђукановићу неку песму за крај.

Ништа друго.

Тагови: Драгана Трифковић, Мило Ђукановић, Срби, Црна Гора