ДРАГАНА МИЉАНИЋ: „Чувари истине“ као глобалистичка интернет-инквизиција

Свако од нас се у свом виртуелном животу бар једном сусрео с неким видом цензуре. Верујем да бисмо се сви сагласили да није нимало пријатно када неко ту врсту слободе, па макар и виртуелне, на било који начин покуша да ограничи. Међутим, као што неко давно рече, слобода је слобода, али за друге. Другим речима, лако ћемо се сложити да није пријатно када нам у јавном простору неко „запушава уста“, али је право питање какав однос имамо према мери слободе за другог човека. Као и много пута до сада, најбољи опис онога што називамо слободом говора, пронашла сам код Џорџа Орвела, тачније у његовом предговору за Животињску фарму. Цензурисан у време када је то дело објављено, он, између осталог, каже да „свако има право да говори и штампа оно у шта је уверен да је истина, ако то неће повредити друге људе тако да се то недвосмислено може доказати“.

И заиста, чини се да данас, у ери друштвених мрежа попут Фејсбука и Твитера, свако може да каже, тј. напише оно што мисли. Проблем настаје оног тренутка када се дотакнемо тумачења другог дела пишчевог запажања, које се односи на повређивање других људи, али на начин да се то може недвосмислено доказати. Наравно, све док смо на терену опипљивих и неупитних доказа, неће нам бити тешко да, чак и као лаици, оценимо да ли је некога „убила тешка реч“. Међутим, поставља се питање шта се дешава у случају када нека утицајна организација себи додели право да пласирање идеја, које јој се из било ког разлога не допадају, означи као „повређивање“, „лаж“ или „дезинформацију“, да би своја маштовита и произвољна тумачења затим узимала као оправдање за цензуру на интернету, а све по принципу – кадија те тужи, кадија ти суди?

ЧУВАРИ ГЛОБАЛИСТИЧКЕ „ИСТИНЕ”

Да ово није никаква теорија завере и да је ова стратегија на интернету већ увелико почела да убира своје труле плодове, можемо да се уверимо на друштвеној мрежи Фејсбук. Наиме, баш уочи европских парламентарних избора (одржаних маја прошле године), ова платформа одлучила је да предузме „нове кораке у сузбијању ширења дезинформација“. Тако је отпочела сарадња са „независним“ новинарским fact-check (реч fact на енглеском језику значи „чињеница”, а check значи проверити; прим НС) организацијама, које су „специјализоване за проверу чињеница и борбу против дезинформација“. Може се претпоставити да је повод за такав потез био скандал повезан са победом Доналда Трампа на председничким изборима у САД, коме је, наводно, значајно допринело предузеће Кембриџ аналитика (повезано са Трамповим тадашњим сарадником, Стивом Беноном), које је оптужено да је злоупотребило алгоритме Фејсбука и приступило подацима одређеног броја корисника ове мреже. У сваком случају, ово је била теза коју је крајња левица изнела као један од узрока пораза њихове миљенице Хилари Клинтон. Марк Закерберг, “бог Фејсбука”, овим поводом морао је да сведочи пред истражном комисијом америчког Сената, па је могуће да је сада решио да више ништа не препушта случају, те да радикалној глобалистичкој левици, која припада мрежи Сорошевих организација, обезбеди статус „независних арбитара“ права и слобода, како убудуће не би доспели у сличну ситуацију.

Иницијативу „FactCheckEU“ за сада чини 19 европских „fact-check“ медија из 13 земаља, а како бисмо наставили у орвелијанском духу, у даљем тексту ове медије и њихове посленике називаћемо „чуварима истине“. Према наводима са сајта faktograf.hr, који је један од ЕУ партнера Закербергове „полиције мисли“ из л(иј)епе њихове, свим члановима те иницијативе омогућено је надзирање и оцењивање тачности тврдњи које се у јавни простор износе путем Фејсбука. Па тако, када ове лучоноше неку причу оцене као лажну, „Фејсбук ће смањити њен досег у News Feedu, чиме се смањује број корисника изложених дезинформацијама“. Страницама које „учестало шире дезинформације“, такође се ограничава досег, а „одузима им се и могућност монетизовања и оглашавања садржаја“. „Према саопштењу Фејсбука“, појашњава faktograf.hr, објавама које су оцењене као лажне, „досег ће бити смањен за 80 одсто“.

Чувари истине у Европској унији проверавају садржај на 14 европских језика: данском, енглеском, француском, грчком, литванском, норвешком, холандском, немачком, пољском, португалском, шпанском, шведском, италијанском, а како стоји на Faktograf.hr, богме и на хрватском. У почетним корацима, хрватским чуварима истине помагале су, како сами кажу, „искусније [sic] колеге и колегинице с регионалних fact-cheking портала, као што су istinomjer.ba и istinomer.rs“. На питање: „Како се финанцирамо“, Faktograf.hr на свом порталу наводи подршку Националног фонда за демократију (NED), TechSoupа и америчког Стејт департмента. Када је реч о „нашем“ Истиномеру, на питање: „Ко нас плаћа“, они овако одговарају: „Оснивач Истиномера је Црта, непрофитна организација цивилног друштва. (…) Црта никада не аплицира за средства из државног буџета или буџета локалних самоуправа како би сачувала кредибилитет и неутралност и осигурала непристрасно извештавање.“ Стога Црту, односно Истиномер, између осталих, финансирају: IREX, Internews, чешко министарство спољних послова и Фонд браће Рокфелер.

МИГРАНТСКЕ И ДРУГЕ БИТКЕ

Нама је овде углавном познато чиме се бави Истиномер. Подсећања ради, „Балканску Fact-Checking“ награду, Истиномер је 2017. године доделио новинарима Центра за истраживачко новинарство (ЦИНС), и то за текстове: „Држава помогла Пинку са 3,9 милиона евра“ и „Пинк добио најмање седам милиона евра кредита од државе“, док је ових дана на њиховом сајту једна од најактуелнијих тема „антимигрантска реторика у Србији“. Па тако рубрика „У фокусу“ преноси анализу: „Антимигрантски талас: Које се све неистине шире о мигрантима у Србији?“. Ту је и интервју Данице Вученић (иначе, једне од „јунакиња“ филма „Владалац“, у продукцији телевизије Н1), с извршном директорком Хелсиншког одбора за људска права, Изабелом Кисић, у коме она каже да су „десничарске групе које нападају мигранте по Београду, на основу лажних вести, само континуитет политике коју у Србији имамо већ 40 година“.

Узгред, када сe већ бавимо темом истинитог извештавања, било би занимљиво чути на који то континуитет политике десничарских група у Србији она мисли, с обзиром на чињеницу да је последња (па и једина), аутентична десна партија, на овим просторима деловала пре више од једног века. Била је то Напредна странка, настала далеке 1881. године, која је на српској политичкој сцени тога доба деловала нешто више од три деценије. Но, хегеловски речено, то што у Србији заступници десног политичког спектра не делују безмало један и по век, није Изабелин проблем. Такође, ако размислимо, једини значајан догађај од пре четири деценије била је смрт Јосипа Броза Тита, па би онда, на основу тога, требало да претпоставимо да су наши простори од тада потонули у „десничарску апокалипсу“ и терор над „мигрантима“ (али, којим мигрантима, онима што су у Србију дошли 2016. године или неким другима, за које до сада још нисмо чули?). О каквим тек „нападима на мигранте“ говоре ове две другосрбијанске перјанице непристрасности, свака у својој бранши, тешко је рећи, а при томе још и остати озбиљан.

Поред „антимигрантске реторике“, овдашњи чувари истине бију и друге битке. Захваљујући „политичким актерима, који су у својим јавним наступима, неуморно износили ‘дискутабилне’ процене и податке који су ‘захтевали’ да се нађу под фект-чекерском лупом, Истиномер је имао пуне руке посла у својој јубиларној, десетој години постојања“. Како кажу, политичари су их „затрпавали неважним информацијама, преувеличавали где им одговара, смањивали са друге стране, или пак дословно измишљали податке“. У категорији „Истинитости”, они су током 2019. године оценили укупно 73 изјаве јавних функционера, од чега је 40 изјава оцењено „неистином“. Оцену „кратке ноге” понеле су 23 изјаве. На срећу (или несрећу, како се узме), забележели су чак једну изјаву која је означена као „истина“. Реч је о изјави Министра трговине, туризма и телекомуникација, Расима Љајића, који је „изнео тачан податак о броју страних и домаћих туриста у 2018. години“ (тешко је сузбити одушевљење пред потврдом истинитости оваквог стратешки значајног податка).

„ИСТИНА“ О ДЕЦИ ХОМОСЕКСУАЛНИХ ПАРОВА

Када је реч о њиховим колегама из Хрватске, ми се овде њима не бисмо бавили, само када се тамошњи (д)новинари, захваљујући својој сарадњи с Фејсбуком, не би бавили нама. Да бисмо овај утицај боље разумели, ваљало би да се осврнемо на неке од вести које су хрватски „факт-чекери“ означили као лажне, да би линкови ка њима затим били уклоњени са те друштвене мреже свим оним корисницима из Србије који су их поделили, уз образложење да је „уклоњени садржај означен као нетачан од стране организације faktograf.hr“.

На пример, хрватски портали priznajem.hr и novizivot.net, пренели су текст: „Одгојиле су ме двије лезбијке: Ово је права истина о траумама које проживљавају дјеца истосполних родитеља“. Faktograf.hr је овај текст окарактерисао као неистинито извештавање, уз образложење да су „оба портала текст пренела са америчког портала The Federalist, који заступа изразито десне политичке ставове, а у више је наврата објављивао чињенично нетачне информације“. Наводе да је „погрешно само једно искуство прогласити правом истином о траумама које преживљавају дјеца истополних родитеља“. Пошто је то, како хрватски чувари истине кажу – погрешно, они су онда свој текст о овој теми насловили на следећи начин: „Знаност је потврдила да дјеца геј родитеља имају једнако добар живот као и дјеца хетеросескуалних парова“.

Дакле, „једно искуство не може се прогласити правом истином“, али тврдња да деца геј родитеља имају једнако добар живот као и деца хетеросексуалних парова, представља „научну чињеницу“?! Да ли су то хрватски новинари разговарали са свом децом на свету која одрастају са геј паровима, па онда и са оном која са таквима не одрастају, па су на основу тога извели свој закључак?! Ако јесу, које су аналитичке методе у тим разговорима користили и да ли су они који су таква истраживања обављали за то били и стручно оспособљени? Јер, ако све то нису радили, као што нису, онда се и они баве „ширењем дезинформација“, у најмању руку у истој мери у којој то наводно чине и портали којима лепе такве етикете. Такође, просечан корисник Фејсбука, било у Хрватској, било у Србији, тешко да би могао са сигурношћу да утврди да ли је амерички The Federalist заиста „у више наврата објављивао чињенично нетачне информације“. Из овога произилази закључак да је основни проблем са споменутим порталом тврдња да се на њему износе десничарски ставови. Да ли је било ко у стању да објасни шта синтагма „десничарски ставови“ подразумева, откада је то десно политичко опредељење постало забрањено, ко га је забранио и какве критеријуме је при тој забрани користио?! Бојим се да ћемо сви морати да верујемо сајту faktograf.hr на реч, упркос томе што нисмо сигурни чиме су то тачно заслужили. Уосталом, не заборавимо да је тврдњу из њиховог наслова „знаност потврдила“, па немамо никаквог разлога за сумњичавост.

Једна од страница чији је рад ових дана блокиран на Фејсбуку, захваљујући Фактографовој оцени да подељени чланак садржи нетачне информације, јесте српска страница „Stop Pedofiliji SP“. Ова страница поделила је линк ка четири године старом тексту са хрватског портала novizivot.net (који је, рекло би се, упоран у дељењу „нетачних информација“), под насловом: „Педофили желе иста права као хомосексуалци“. У својој анализи наведеног текста под насловом: „Не, није точно да ће педофили добити иста права као и хомосексуалци“, faktograf.hr супериорно објашњава да је „покушај изједначавања хомосексуалности и педофилије стари и добро опробани пропагандни образац за којим противници изједначавања права хетеросексуалних и хомосексуалних особа редовито посежу, јер се ради о теми која лако побуђује жестоке емотивне реакције“. На тај начин је једној страници из Србије, захваљујући чијем раду се један број педофила (не само код нас, већ и у региону, па и у Хрватској), нашао иза решетака, данима онемогућен рад на Фејсбуку, само зато што су се „дрзнули” да, без претходне провере, пренесу чланак са неког хрватског портала, који је, опет, текст превео са неког америчког портала, „познатог по својим изразито десничарским ставовима“.

Дакле, све и да је тачно да се поменути портали, хрватски и амерички, баве „ширењем лажних вести“ (читај – десничарењем), овде се поставља питање због чега би нека страница у Србији или било где у свету, због тога била на удару цензуре и који су то тачно механизми које би администратор неке Фејсбук странице могао да примени, како би са сигурношћу установио да ли се неки новинар преко Атлантика евентуално служио лажима приликом писања свог текста, или је, далеко било, по свом политичком опредељењу конзервативац?! С обзиром да је то практично немогуће, несрећним администраторима ФБ страница остаје једино да жале што немају моћи чаробњака Мерлина, па да се истином размашу баш као што је краљ Артур витлао својим чаробним мачем. У међувремену, мораће да се повинују бестидној цензури, чији се крај за сада не назире.

СКРИВАЊЕ НЕУГОДНЕ СТАТИСТИКЕ

Поред борбе против хомофобије у јавном простору, хрватски чувари истине су, на пример, својим истраживањима установили и то да „ХРТ не „тврди” да је у Јасеновцу убијено 116.000 Рома“, будући да се ради о „погрешно прочитаној бројци на тзв. ‘блесиметру’“, па, „није точно да је ХРТ то објавио или да то тврди, што се може једноставно провјерити на ХРТ-овим страницама, на којима се бројка од више од 16.000 убијених Рома појављује већ годинама“. Уз локалне дневнополитичке теме, ту је и прича о „хомосексуалној субкултури створеној међу клером“, као и чланци који се баве „антимигрантском пропагандом“, као што је, на пример, текст о Ивану Пернару, посланику Живог зида, „који већ неко вријеме користи друштвене мреже како би ширењем дезинформација и лажи о избјеглицама добио на популарности“.

Чувари истине су доследни надимку који смо им дали. Наиме, њихов циљ није да спрече ширење било каквих лажних вести, којима се дезинформише грађанство, колико да се потруде да сопствену идеолошку матрицу, коју су прогласили за једину истину, наметну и сачувају од било какве критике. Довођење у питање било које од „светих доктрина“ савремене глобалистичке левице, „по дифолту“ ће бити проглашено за ширење лажних вести. Да појасним, било какво довођење у питање „квир“ идеологије или „научно утемељених“ идеја Грете Тунберг о надирућој еколошкој катастрофи, „изазваној фреоном из фрижидера у Африци“, прогласиће се за „зломисао“ и биће подвргнута виртуелном егзорцизму. Чињеница да је чувени отац савремене западне сексологије, доктор Кинси, заиста научно покушавао да пронађе оправдање чак и за педофилију, или да је граница сексуалног пунолетства у неким државама (рецимо, САД), и даље 18 или 21 година, а у неким од европских држава готово деценију мања, не сме да се доведе под знак питања и означи као нешто што иде у прилог пропаганди педофилије. Такође, када многи утицајни и ултрабогати самозвани владари планете бивају ухапшени у склопу педофилских ланаца, то не би смело да се доведе у везу са фондацијама које исти људи финансирају, како би озаконили изопачености којима су склони.Они који овакве везе доводе у питање, биће или су већ прокажени због „ширења дезинформација“ и „десничарске пропаганде“.

Исто би се могло рећи и за драстичан пораст броја силовања у скандинавским државама након масовног прилива миграната са Блиског истока, који се „решева“ на једноставан начин – тако што се не приказује у званичним статистикама, док се локални медији који о томе извештавају, често и уз преношење сведочанстава самих жртава, проглашавају за изворе дезинформација. Једноставно, радикална глобалистичка левица се не бави истином, нити се искрено бави било каквим људским или грађанским правима, него се искључиво бави оним темама које ће јој обезбедити привилеговани начин живота, обезбеђен од стране корпоративних господара. Тако се још једном потврђује веза између радикалног феминизма, организација које промовишу „квир“ начин живота, фанатичних еколога и бораца за права животиња и миграната, а значајну карику тог ланца чине и „чувари истине“, са основним задатком да спрече долазак правих информација до већег броја људи. Нема другог објашњења за „смањење досега“ (reach-a), конзервативних мислилаца и њихових идеја.

Када су научници седамдесетих година прошлог века почели с коришћењем онога што ће касније бити познато као интернет, код оптимистичног дела научне заједнице појавила се нада да ће будућа глобална мрежа елиминисати све неправде и неједнакости у свету из простог разлога што ће свима бити доступне истините и тачне информације о било којој теми коју можемо да замислимо. Међутим, показало се да су песимисти били у праву и већ деведесетих година појављује се феномен, који ће касније бити назван „троловањем“, где људи из пуке досаде, хира или поремећености, праве компјутерске вирусе или намерно шире лажне вести. Након неколико деценија коришћења интернета, гледамо поражавајуће статистике да се више од деведесет процената протока усмерава ка порнографским садржајима и онлајн коцкању, док на „Дип вебу“ не постоји ни једна забрањена ствар коју није могуће купити. Па ипак, радије него да се ухвате укоштац са реалним проблемима, попут овде наведених, чувари истине се „храбро“ опредељују да се сврстају уз глобалне тлачитеље и пруже им додатну подршку у сузбијању истине. Када би свет био другачији, можда бисмо и били у искушењу да поверујемо да се Џефри Епстин убио.