ДРАГАНА МИЈУШКОВИЋ: Субота у мом Никшићу…

Трећи дан од Сабора и не могу да се отргнем утиску колико је честица љубави, слоге и уважавања био испуњен никшићки ваздух. Док се са дјецом полако приближавам Храму, да целивамо Свете мошти нашег заштитника Светог Василија Острошког, чујем различите дијалекте нашег језика.

У једној руци држим кишобран, у другој Василису, а све погледујем има ли Габријела довољно ваздуха. На два, три метра смо од степеница Храма и чујем свештенике да ће причест бити на 20 мјеста. Док се пропињем на прсте да видим гдје је најближе, човјек иза мене пита да држи Василису у наручју, да ја одморим. Бог му добро дао, не запамтих име, рече да је из Требиња и да је студирао историју у Никшићу, а данас је независни посланик. После дружења са њим, како покушавам да приђем Храму, пушта ме испред себе човјек из Будве, па други из Херцег Новог.

После пар сати уђосмо у Храм, гдје сваке недеље радосно идемо, али тога јутра учиње ми се као да први пут ту улазим. Опет дуг ред, вјерни народ чека стрпљиво да целива свете мошти. Дјевојка до мене, дошла из Подгорице и нуди се да држи Василису. Габријела гледа около, а све мене држи за јакну. Човјек са херцеговачким акцентом каже „пустите њу са дјецом“. Мени већ непријатно, кажем заједно ћемо па кад стигнемо. Он, ипак одлучан каже „ајте са мном“ и доведе нас близу Свеца.

И тако, незнанци, један за другим пуштају мајку са двоје дјеце да приступи прије њих, иако су дуже од мене и путовали и стајали. Ако треба да замислим како изгледа осми дан, онда изгледа баш као та субота у мом Никшићу, који је без претјеривања био центар православља.