Драгана Матовић: Само мирно

Више од двадесет година се он спремао за тај посао. Ако не рачунамо приче којима су га отац и деда успављивали, његово стручно усавршавање почело је још 2000. године у Вучитрну, где је завршио полицијски курс, онда факултет у Приштини, па докторат у Македонији, па курсеви, обуке, менаџмент, лидерство, да би се коначно пре два дана видело да се исплатило сво то улагање у пуковника Хоџу.

Пуковник Хоџа је решио мистерију онога што је само на први поглед и само злонамернима – или само Србима, могло да изгледа као напад албанског полицајца на српског матуранта и објаснио да нема ни трагова насиља, ни повреда, да је све само изгледало као крв, а у ствари је црвена боја…

Прибавио је пуковник Хоџа и изјаву младог српског матуранта и несретног му оца да није било крви и да је све само обична црвена фарба. Све у свему, испоставило се да су и остали српски матуранти – мали преваранти, сви имали ту црвену боју на врату за случај да им притрчи нервозни албански полицајац и ухвати их за гркљан, а да би покварени Срби онда то искористили да оптуже Албанце за насиље.

Ето, то вам је решено. Уосталом, не може се због реакције појединца сада оптужити цела полиција. То није рекао пуковник Хоџа, то нам је објаснио један НВО Србин, исто обучаван дуги низ година за помоћ и арбитражу у оваквим ситуацијама. И наравно да ће бити и хитна истрага Еулекса и Кфора, као и сваки пут, па што не би сад, само дотле, опомињу нас, да се сви уздржимо од насиља. Сви, не само појединци.

А ја сам се могла заклети да сам видела да је албански полицајац давио недужног српског дечака који је славио матуру, да га је хватао за гркљан као да хоће да му га ишчупа, заривао му нокте у врат док није почела да тече крв. Нисам сигурна шта ми је било ужасније. Да ли они прсти Албанца заривени у гркљан српског дечака као да коље живинче или бледо лице српског младића и његов мрачни, тешки поглед или они беспомоћни професори који очајнички покушавају да извуку живу главу свог ученика, а не смеју чак ни да одгурну албанског полицајца који га дави.

„Само будите мирни“, добацивао је са стране старији Албанац. Као силовање. Буди мирна. Ћути. Србијо.

Све ово ме је вратило двадесетак година уназад. Била сам у групи новинара која је Ластиним аутобусом са великим ћириличним натписом, уз пратњу албанске полиције обилазила Дечане, Пећ, Патријаршију, Призрен, Шар-планину и нека српска села на југу у којима су тада боравили само мушкарци и старци.

Приметила сам да су албански полицајци кад год је требало да уђемо у неко насељено место пуштали сирену, као да нас најављују. А онда би се, као по команди са свих страна скупили мушкарци правећи шпалир низ улицу и док смо пролазили, претили нам, показивали руком да ће нас преклати. „Само будите мирни“, говорили су нам полицајци из пратње.

Позивају их да направе шпалир, да нам прете и да нам показују да ће нас поклати

Било нам је јако чудно што албанска полиција сваки пут пушта сирену када смо могли да прођемо и сасвим неприметно кроз та места. А онда смо схватили да их они сиренама позивају. Позивају их да направе шпалир, да нам прете и да нам показују да ће нас поклати. Позивају их да нас застрашују. Да нас плаше да не бисмо више долазили. И изгледа да им успева.

Као што им успева да убеде Србе „туристе“ да на Косову проблеме имају само они Срби који праве проблеме. А проблеме праве они Срби који одбијају да оду с Косова. Зато нисам једном чула неког Београђанина како узима себе као доказ да су Срби на Косову безбедни, само ако не праве проблеме. „Ако су мирни“, као што рече онај Албанац професорима док је њиховог ученика, младог српског матуранта, други Албанац држао за гркљан.

Сећам се времена када су Албанци долазили у моје село на Радан планини да купују стоку. Била сам мала и било ми је чудно како сељаци са Радана толико верују непознатим људима да им дају своја стада иако им ови не остављају ништа осим обећања да ће се вратити једнога дана и донети им новац. Када сам питала како знају да ће се вратити кад им не знају ни име, ни где живе, ни било шта што би им помогло да их сутра нађу ако не донесу новац, сељаци са Радана су ми одговарали: „Дао је бесу. Доћи ће“. И стварно јесу. И док су се други дивили томе како Албанци држе своју реч, ја сам, сећам се, само мислила како је диван овај народ који има толико вере у људе. Чак и у непријатеље. И како је тужно што више не верује у себе.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Erkin Keci/Anadolu Agency