ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Због чега је важно рећи НЕ промени Устава

Акт о промени Устава Републике Србије о којем ће се грађани изјашњавати на референдуму заказаном за 16. јануар 2022. године, документ је који је у потпуној колизији са елементарном и правном логиком, али и чудесан пример недоречености и недоследности који се ретко срећу чак и у нашем правном систему.

Одлуком да се Народна скупштина Републике Србије суштински искључи из избора судија и тужилаца, правосуђе се лишава и минимума демократског легитимитета, а пресуде ће “у име народа” изрицати они у чијем избору народ, односно грађани наше земље, ни на који начин нису учествовали.

Наиме, Амандманом XII Акта о промени Устава одређено је да се мења члан 150. Устава и то тако што ће Високи савет судства, између осталог, бирати судије и одлучивати о престанку њихове функције. Оваквим ће решењем Народна скупштина, коју чине народни посланици као представници грађана, бити потпуно искључена из процеса избора судија.

Није спорно да Високи савет судства, као орган у којем већину имају саме судије, дакле струка, треба да има значајну улогу у том процесу, али Народна скупштина никако не би смела да из њега буде одстрањена. Активном улогом Народне скупштине у процесу избора судија се не нарушава принцип поделе власти, како тврде они који подржавају предложену уставну реформу, јер одлуке судова свакако не могу да буду предмет контроле од стране Народне скупштине, већ само од стране виших судских инстанци.

С друге стране, став да принцип поделе власти никако не дозвољава да једна грана власти бира другу, доводи до апсурдног закључка да би Уставом морало да буде предвиђено да свака грана власти бира сама себе. То значи да би Влада сама бирала своје чланове, те да би Народна скупштина, сходно томе, сама бирала посланике. Прецизније, ако судије саме бирају судије, како је предвиђено Актом о промени Устава, због чега онда и посланици сами не би бирали посланике а министри министре? Чему избори, кампање, гласање, трошкови када су присталице уставних промена дошле до идеалног решења?

Биће, ипак, да ствари стоје сасвим другачије и да одлуке којима се највиши орган власти у држави искључује из поступка избора судија ни на који начин не доприносе оснаживању уставног начела поделе власти (члан 4. Устава РС), већ противуставном издвајању правосуђа из система власти у Републици Србији и увођењу самоуправљања у ову област. Како ће самоуправљање, које је уништило економију, препородити прегажено српско правосуђе, питање је на које поборници уставних промена, охрабрени за овакву деструкцију правног поретка од стране Венецијанске комисије и Европске уније (чије водеће чланице не познају оваква решења), дугују одговор грађанима Србије.

Имајући у виду околност да су поред овде представљених и нека од других кључних решења у Акту о промени Устава потпуни уставноправни промашај, пораз демократије и дебакл елементарне логике, најбоља одлука била би одустајање од одржавања расписаног референдума. За одржавање референдума, поред разлога стриктно правне природе, нису испуњени ни услови предвиђени Законом о референдуму и народној иницијативи који се односе на слободу медија и услова за вођење референдумске кампање.

Уколико до тога ипак не дође, као што по свему судећи неће, једини прави одговор је да 16. јануара 2022. године сви којима је стало до очувања уставног и правног поретка изађу на референдум и заокруже НЕ. Све друго била би грешка са далекосежним последицама које надилазе и област правосуђа и сам Устав Републике Србије.