ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Српски свет

Као један од покушаја супротстављања овдашњој колонијалној клонулости, пре извесног времена је, из не сасвим јасног извора, пласирана синтагма српски свет.

Овај својеврсни нон-пејпер, састављен од свега две речи, успео је да за кратко време постане предмет непознаница, недоумица, свакојаких тумачења, наново пробуђених нада и егзалтација за једне, али и страхова, фрустрација и траума за друге.

У сваком случају, српски свет је, и поред тога што га нема на видику, пред вратима. Ако то и није као реалност, а није, онда несумњиво јесте као тема за размишљање. И колико год идеја српског света била магловита, јасно је да у њеној основи лежи мисао о држави Србији као његовом Пијемонту у духовној и територијалној равни.

Како синтагма српски свет има сумњив потенцијал да постане основ стварне српске снаге и моћи, а несумњив капацитет да се претвори у још једну оптужницу на рачун великосрпских хегемонистичких аспирација, било би веома значајно формулисати неке од базичних праваца развоја и промена српског друштва и државе на којима ће тај свет почивати. Јер од тога како ће изгледати и ка чему ће, у вредносном и суштинском смислу, бити окренута Србија, кључно ће зависити реакције на српски свет или било коју другу идеју која ће је у будућности заменити.

Ово је посебно значајно због чињенице да су Срби у прошлости показивали озбиљан потенцијал за генерисање великих националних и наднационалних идеја (југословенске, на пример) које су у себи, између осталог, носиле трагичну, рушилачку и детонирајућу снагу, пре свега по српски народ и српску државност. Било би веома опасно ако, након свега, нисмо разумели да је цена великих идеја најмање сразмерна, а понекад и већа од њихове величине.

Додатну опасност по идеју српског света, а у њеном темељу, по свему судећи, лежи племенита мисао о отпору глобалистичкој пошасти и поновном успостављању духовног, моралног и националног интегритета и територијалног суверенитета, представља сасвим реална могућност да је, као своју, преузму и за њене носиоце себе прогласе недостојни, незрели и профитерски настројени политичари. То би био најкраћи и најбржи пут ка њеној компромитацији и обесмишљавању, а обриси нечег таквог се прилично добро назиру. Све у свему, највећа опасност по идеју српског света је да је као своју усвоји и без елементарног разумевања у дело почне да спроводи полусвет.

Да би српски свет уопште добио прилику да заживи, за почетак у духовној и интелектуалној сфери, било би од највећег значаја да атрактивну синтагму, која очито има своју гравитациону моћ, смислом и садржајем почну да испуњавају национално одговорни интелектуалци. Они би могли да дају одговоре на нека од кључних питања који би сваком човеку помогли да разуме шта је српска национална идеја на почетку 21. века и имамо ли је уопште. Или је и српски свет само еуфемизам за безидејност – тај звечећи и ходајући пораз огрнут великим речима и безначајним делима.