ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Quo Vadis, Bakire?

Упињу се многи добри људи да нам ових дана објасне како би од највеће важности било да РТС прикаже, а сви геноцидом затровани и национализмом затуцани Срби одгледају филм „Quo Vadis, Aida“.

Неки од њих тврде да би гледање филма који се ни уз сва упињања Турака, Немаца и друштва, потпомогнутих чак и од увек емпатичне Хилари Клинтон, није докопао толико очекиваног Оскара, али се ипак догегао до утешне награде за најбољи европски филм, за контаминиране Србе било катарзично искуство.

У томе их не обесхрабрује чак ни околност да је, шта год то значило, филм „менторисао“ Бакир Изетбеговић лично (кажу упућени да тако пише на шпици), што је најчвршћа могућа гаранција скромног интелектуалног и естетског домашаја поменутог остварења. И не мање чврсто јемство да ништа од приказаног у филму нема никакве везе са стварним догађајима, већ остаје дубоко у зони фикције.

У промоцију ове племените деконтаминаторске идеје укључила се и особа која је режирала филм, Јасмила Жбанић. Каже она да је нека девојка гледала њен филм па прогледала и најзад разумела шта то око овдашње интерпретације сребреничких дешавања није у реду, а да јој је неки момак из Источног Сарајева признао да је цео филм преплакао. Ето, једна Српкиња прогледала, један Србин проплакао, није лоше за почетак.

Е сад, мали је то узорак, па је и прогледавање и плакање лимитирано, али „Када би РТС приказао „Quo Vadis, Aida“ то би значило да је рат готов“, зачикава јавни медијски сервис и Јасмила. Није баш јасно шта је писац хтео да каже, пошто овде огроман број очигледно неупућених и наивних верује да је грађански рат у Босни и Херцеговини окончан Дејтонским мировним споразумом, али добро.

Вероватно је базична, а уједно и безочна идеја Јасмиле и „ментора“ а вероватно и „менторових“ ментора била да Дејтон свакако треба ставити ван снаге, око чега се ових дана и месеци многи упињу, а да босанскохерцеговачку стварност, а превасходно судбину српског народа и Републике Српске треба решавати сходно „Аида протоколу“ као неупитној истини. А за то је потребно само да Српкиње и Срби прогледају и проплачу. И наравно, појединачно и колективно признају да се у Сребреници догодио геноцид. Након тога би све ишло лакше.

Сумњам да би ико паметан ставио и најмање паре на то да РТС, такав какав јесте, неће у најскорије време приказати филм о геноцидним Србима. Напротив. Исто тако, сасвим је извесно да ће неке Српкиње и неки Срби уз Бакирово чедо и Хиларино мезимче и прогледати и проплакати. Али небитно, плачу људи и док листају телефонски именик. Подсети их на неко давно пријатељство, некадашњу адресу становања, ко зна шта све.

Ипак, важно је поставити нека питања за крај. Одакле било коме идеја да ико, са макар мало здравог разума, може да поверује у бесмислицу да филмови окончавају ратове. Који је то рат завршен филмом, и којим? И ако је тако, како то да „Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића, један сјајан, храбар и бескомпромисан филм, није окончао рат и зверско убијање Срба од стране Хрвата већ се оно, само десетак година од његове премијере и непуних педесет година од стравичног геноцида над Србима наставило, баш тамо где је 1945. године „окончано“?

Реци нам то, „менторе“, сам или преко портпарола, тамошњих или овдашњих, свеједно је.