На несрећу и разочарање многих, с јунаком ове кратке приче догодило се нешто сасвим супротно. Лудило Здравка Кривокапића се испољило касно, после шездесете. А у таквим случајевима, изгледа, ни помена о некаквој срећи не може бити.

За само неколико месеци који се подударају са његовим изненадним и ничим изазваним ступањем на премијерску функцију, Здравко, кога је здравље, и то оно морално, ментално и духовно муњевито напустило, прешао је невероватан пут. Од велике узданице православног народа и његове цркве преобразио се у најбестиднијег рушитеља српског идентитета у Црној Гори и ударну песницу Мила Ђукановића и његове антисрпске идеологије. И антируске, наравно.

Није овде, да се не схвати погрешно, реч превасходно о његовом поласку па неполаску па ипак поласку за Београд на потписивање па непотписивање Темељног споразума са Српском православном црквом. Ни о иницирању смене министра Лепосавића због изјаве о злочину у Сребреници и Кривокапићевој улози у припреми и изгласавању најновије резолуције у црногорском парламенту због које га славе у Сарајеву и Приштини и хвале у Бриселу и Вашингтону.

Реч је о његовој чудној и перверзној потреби да након сваког ударца српском народу и цркви, који више ни за кога нису изненађење, демантује сам себе, пишући јадна и жаљења достојна писма у којима уверава јавност да није мислио оно што је рекао, није рекао оно што је мислио, нити помислио да уради оно што је управо урадио.

То својеврсно лудило, та чудовишна политичка шизофренија Здравка Кривокапића у којој, претворен тужном игром судбине у маљ у рукама онога што персонификује Мило Ђукановић, махнито удара по српству и православљу, заклињући  се пре, за време и нарочито по сваком ударцу у српство и православље, ипак је новост и на овим просторима на којима су морал и политика већ дуго одвојени.

Тако је несрећни и каснополудели Здравко, тај дични мандатар, велика српска и православна нада, отац четворо, петоро или колико већ беше ђеце на које се радо лажући позива и посрћућа морална рушевина, ненадано и брзопотезно, у најоштријој конкуренцији, обезбедио себи место у историји не само политичког лудила већ и политичког бешчашћа.

Место које му нико не може одузети чак и ако смо сви ми, за разлику од Здравка, само наивни, а он све време има план. Луди план.