ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Подилажење интелектуалном талогу

Тачно је да није било сумње да нас ниједна наказност и лудост које долазе из великог света неће мимоићи, али смо ових дана ипак мало затечени. На сва се звона, осим црквених, зазвонило да би се обзнанило да ће и Србија ускоро добити закон о истополним заједницама. 

Укратко, реч је о томе да ће хомо и сви остали нехетеросексуалаци моћи да склапају бракове, који ће у свему бити изједначени са брачном заједницом мушкарца и жене. Биће не само свадбе, него и кумова, тако да ће и такви парови најзад добити свог Бога на земљи.

Пошто се ствар око овог назовизакона убрзава и све може постати веома озбиљно, корисно је, док још није касно, позвати се на чињенице. Неспорно је да хомосексуалност и хомосексуалци нису ни за кога никаква новост. Тога је одувек било и биће. Нити је за понос, нити за осуду, људи су то што јесу и у њиховој приватности их не треба узнемиравати.

Закон, међутим, није ствар приватности, и да би био ваљан и легитиман, мора бити заснован на базичним друштвеним вредностима, утемељен у добрим обичајима, сагласан доминантним моралним принципима и преовлађујућем културном обрасцу. Уз то, не сме бити супротан Уставу, као највишем правном акту.

Поменути назовизакон не испуњава ниједан од претходно побројаних услова да би постао саставни део правног поретка Србије. Не само да хомосексуалне и сродне заједнице немају уземљење у нашем вредносном, обичајном о културолошком обрасцу, већ је и сам хомосексуализам до пре неколико деценија код нас био криминализован. Tако је било и у неким другим европским земљама, а у Немачкој је, примера ради, све до 1994. године на снази био параграф 175 Кривичног законика којим је хомосексуализам третиран као кривично дело. Уз то, нехетеросексуални брак je у директној супротности са чланом 62 Устава Србије.

Како никаквог друштвеног и правног основа за доношење таквог прописа нема, једино што би тај папир могло формално да уврсти међу правне акте јесте воља владајуће парламентарне већине, односно 126 гласова за. Форма би, међутим, била подједнако удаљена од суштине колико и минорна групица заговорника овог наопаког пројекта од преовлађујућег негативног става огромне већине грађана по овом питању.

Тако се долази до питања кога би онда тих, парламентарно већинских 126 гласова датих за поништавање сваке нормалности, представљало. Већинску Србију, која их је као своје представнике послала у скупштину, свакако не. Али ону агресивну и бучну мањину, у којој су чак и аутентични хомосексуалци у мањини, сасвим сигурно да. То би значило да је Скупштина Србије поништена са становишта легитимитета и претворена у сервис интелектуалног талога који је, у потрази за било каквим идентитетом, усвојио хомосексуализам као идеологију и нужни елемент сопствене социјалне проходности.

Због тога би, уместо да гласају за легализацију истополних бракова, представницима парламентарне већине, која се декларише као умерено конзервативна, било упутније да размисле о закону којим би била забрањена промоција хомосексуализма у јавном простору. Да неко не помисли да је у питању нека аутохтона ултрадесничарска идеја или преседан, ваљало би подсетити да је управо такав закон, не тако давне 1988. године, изгласан у парламенту Велике Британије (закон познат као „Секција 28“). Дакле, не неке полудивље деспотије, већ колевке демократије, шта год ко и о колевци и демократији мислио.

 

Драган Добрашиновић