ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Писмо Новаку

Новаче,

изгубио си финале у Њујорку. Ништа страшно. Рус је играо боље, ти си грешио више. Неке лоптице, које иначе лако убацујеш у поље, завршиле су са друге стране линије или у мрежи. То би, што се самог меча тиче, било све.

Био си уморан, нервозан и напет. Осећао си притисак целог света који је од тебе очекивао и тражио тријумф. Као да ти је сваки живи човек на планети који зна шта је спорт и осећа величину тренутка, у знак подршке ставио руку на раме. Било је то превише руку.

Ниси успео да освојиш 21. титулу, али то није важно. Успећеш неки следећи пут. Ниси освојио четврти грен слем у сезони, али тек то није важно. Већ си имао сва четири у низу пре пет година, зар то није довољно?

Сада си тужан, вероватно и бесан. Осећаш се поражено и беспомоћно. Али, зар то није онај исти, познати осећај, који те је пратио док си, као дечак, из напуштеног базена претвореног у твој тренинг центар ослушкивао хук сирена и брундање бомбардера који се обрушавају на твој град и твоју земљу? Тада си имао само рекет, неколико лоптица и огромну жељу да урадиш нешто велико за себе, своји породицу и свој народ.

И урадио си, Новаче. Винуо си се из понора на који си, иако тек једанаестогодишњак, заједно са твојим оклеветаним народом био осуђен. Узлетео си до висина које су само теби биле намењене и заузео место које је само теби припадало. Да буде тако, постарале су се нека дубља истина и нека виша правда.

Постао си најбољи тенисер и најбољи спортиста икада. Узор младим, талентованим и паметним људима широм света. Понос своје земље и свог народа. Племенито и величанствено људско биће.

„Артур Еш“, који ти никада није пружио превише љубави, стајао је јуче уз тебе. Све што је добро и вредно на овом свету стајало је јуче уз тебе. Уз тебе су стајали чак и они који те не воле и не признају ти првенство над фаворитима из свог света, колико год пута доказао да си бољи од њих.

Сви су знали да бијеш битку која помера границе људских могућности, далеко већу од једног тениског меча, колико год он, сам по себи, био значајан. Добио си подршку какву никада у животу ниси имао и коју си давно заслужио. Сви који су те подржали желели су да буду део једног величанственог људског подухвата.

Што се самог меча тиче, није ишло. Али није то, Новаче, крајњи исход јучерашњег њујоршког поподнева. Важније од резултата меча је то што си, у спортском и витешком стремљењу, успео да пробудиш најбоље у људима, а то је веће и вредније од сваке титуле. Твоје сузе – одговор на узвраћену доброту, су обишле свет и натопиле га племенитошћу каква је, од постања до последњег дана, дата само херојима.

Зато, без бриге, Новаче. Јуче си изгубио меч, али си освојио свет. А освојио си га тако што си додирнуо људске душе и уселио се у срца људи. И не само да си га освојио, већ ти се тај исти свет, који је претходно учинио све како би те оспорио, јуче поподне по њујоршком времену, дубоко поклонио.