ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Озакоњење хомосексуалних бракова: мистерија гвозденог коња

Тешко да је било коме ко је одрастао на вестернима, а био је то обавезан биоскопски предмет у школовању свих дечака који су стасавали у снажне и одважне мушкарце, промакло да су Индијанци воз називали гвозденим коњем.

У њиховом доживљају стварности та огромна, јурећа, челична направа, већа и бржа од свега што су у животу видели, није ни могла бити другачије перципирана. То, међутим, воз није учинило мање возом а више коњем, нити је променило његову суштину која се, у свему, битно разликовала од коњске. Воз је, како га год Индијанци видели и називали, остао предмет створен људским умом и руком, а коњ живо и племенито биће.

Какве све ово има везе са противуставним покушајем озакоњења хомосексуалних бракова, креираним и промовисаним од стране такозваних другосрбијанаца, логично је питање које овде, с пуним правом, поставља сваки проницљиви читалац. Рекло би се, на прву лопту, никакве. Јер, каква би се аналогија могла направити између готово истребљених и заборављених Индијанаца и силовитих и надирућих другосрбијанаца, којима више ни небо није граница?

Наука, и то правна, међутим, осим аналогије, познаје још један комплементаран институт, базично везан за тумачење норме, чији је латински назив argumentum a contrario (разлог супротности). Он се, како се из самог назива види, не заснива на сличности или истоветности, већ на супротности у односу на оно што јесте предмет тумачења. А како се један комплексан однос, какав овај између Индијанаца и другосрбијанаца несумњиво јесте, не може растумачити без примене сложених научних конструкција, оне ће овде, у најкраћем могућем формату, бити примењене путем теста „мистерије гвозденог коња“.

Најпре аналогија. Када Индијанац из вестерна угледа воз, он га у својој свести заиста доживљава као гвозденог коња. То је једино поређење које је он у стању да направи и једино објашњење за оно што му невероватном брзином, вероватно у то време око 40 километара на сат, промиче пред очима.

Када другосрбијанац – промотер озакоњења истополних заједница, испред себе види нацрт нацрта тог назовизакона, он то себи не може представити никако другачије него као слику и прилику легализације хомосексуалних бракова и он га заиста тако и доживљава. Сви елементи, осим права на усвајање деце су ту, а и то ће, верује, ускоро доћи. Аналогија је, дакле, сасвим јасна. Видиш једно, а доживљаваш га као нешто сасвим друго. Како Индијанац, тако и другосрбијанац.

А сада тежи део, argumentum a contrario. Индијанац, у својој наивности и незнању, није никога обмануо, нити покушао да из своје суштинске и терминолошке неусаглашености са технолошким напретком нешто профитира. Код њега нема никакве лажљивости, а камоли покварености. Само искрено уверење да пред собом види фуриозног, гвозденог коња, на чијим ће заобљеним копитама ускоро, живот какав је познавао и којим су он и његови преци вековима живели, заувек одјурити у прошлост.

Код другосрбијанца, тог финог и углађеног гласноговорника озакоњења истополних заједница, све је потпуно супротно. Осим што није ни најмање наиван, у понечему није чак ни неук, а технолошки ни најмање не заостаје (пример: екстремно успешно твитује  до бесвести, а често и до безумља). Уз то, профит, одакле год стизао, одувек је и заувек једини бог којем се клања. Лаж и поквареност су оруђа којима се најревносније служи. Да није тако, отворено, јасно и гласно би о актуелном озакоњењу истополних заједница говорио као о легализацији хомосексуалних бракова, што ово, по својој суштини и свим елементима и јесте. Не би нешто што су имовинска, наследна и слична права називао људским правима, и поред тога што зна да она то нису, нити би се перфидно залагао за кршење Устава. Не би се у тој мери трудио да прикрије нешто до чега му је толико стало и на чијим ће крилима, нада се, одлепршати у блиставу будућност.

Дакле, и argumentum a contrario је ту. А на основу њега можемо непогрешиво закључити три ствари. Прва, то што неко нешто назове другим, а не правим именом, не значи да то нешто, био то воз или закон о легализацији хомосексуалних бракова, није оно што стварно јесте. Друга, онај ко нешто, био то воз или закон о легализацији хомосексуалних бракова, назове другим, а не правим именом, или не зна о чему је заправо реч, или одлично зна о чему је реч. Трећа, наш Индијанац из вестерна је часно и морално супериорно биће. А наш другосрбијанац из кружића двојке? Па, не морају се узалуд трошити речи, само треба применити argumentum a contrario.

И да, умало да промакне. Да ли је, можда, још неко приметио да је дошло до невероватног трансфера агресије која се однекуд прелила на просечног, а он је увек, осим када је исподпросечан, просечан, другосрбијанца? Вербалне, а она, показало се, веома лако прераста у физичку. Али добро. То вероватно нема никакве везе са Индијанцима и мистеријом гвозденог коња.