ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Ни папири нису што су били

Дипломатска поигравања, надигравања и надгорњавања око Косова и Метохије постају све занимљивија и, мора се признати, комичнија. Након фазе брутализма започете 1998. године, а зачете знатно раније, која је уз краткотрајне предахе трајала дуже од две деценије, неочекивано се ушло у период нонпејперизма.

Овај алат, познат у светској дипломатији најмање пола века, није до априла 2021, макар не у овако отвореној форми, био присутан на нашем терену. До пре свега неколико дана знало се и ко и шта од Србије захтева, а захтевало се само једно. Сада се, за промену, захтева исто, али се, наводно, не зна ко формално стоји иза онога што се једино и тражи – експлицитног признање независности нечега што се лажно представља као Косово.

То што непотписани папирићи долећу са различитих, али не и тако мистериозних адреса, ни у чему не утиче на њихову суштинску унисоност. Рукопис је исти и лако читљив а порука недвосмислена. Србија треба да капитулира у мирнодопским, када то већ није учинила у ратним условима. Оно што нису завршиле бомбе и ракете, које управо то и јесу, привешће крају, надају се аутори, папири који, макар им тако име каже, то баш и нису.

Модел намењен Србији је, дакле, сасвим јасан, а као мамац су у њега укључени сасвим очекивани елементи. За признање независности такозваног Косова Србима ће бити опроштено што су се усудили да остану на северу, чак ће неко време, вероватно веома кратко, моћи да се играју и некакве аутономије за наивне. Српска православна црква ће добити гаранције које се, у веродостојном преводу, у најкраћем своде на то да њени храмови неће бити срушени и запаљени а свештенство и монаштво прогнано, ако не и нешто горе од тога. Великодушно, нема спора.

Све је, дакле, осим једног јасно. А то једно, а  једино важно, јесте разлог због којег би Србија пристала на овакав или било какав предлог који води ка признању нечега што, како је у тренутку луцидности најбоље описао један, замислите, фудбалер, и то Азербејџана, „није држава, него пећина“. А у „пећини“ је, по свему судећи, мркли мрак. Економија готово да не постоји, инститиуције никада нису ни постојале, миграције ка земљама Европске уније су енормне, број новорођених никада мањи, број незапослених никада већи, дроге међу младима никада више, патријархални модел, на коме је почивала снага и виталност албанског становништва, све теже одолева налетима глобалистичке идеологије.

Није, наравно, никаква тајна да ни Србији не иде сјајно, да је суочена са многим проблемима, али ни да се понешто ипак помера на боље. Вероватно важније од свега је то што су садашњи људски капитал, као и наслеђе које баштини Србија, несумњиво највећи на просторима бивше Југославије. Уз то, Србија данас на међународном плану није ни изгубљена ни усамљена као што је то била крајем двадесетог века. То, донекле, има везе са самом Србијом и њеним делимично успешним престројавањима у ходу, а однекле са светом који се убрзано и радикално мења, не на нашу штету.

А ако се за неког, или нешто, данас може са пуном поузданошћу рећи да је изгубљен у свету који је сам креирао, онда је то запад предвођен Америком. Попут грогираног боксера који се тетура у рингу и замахује на све стране, не без шансе да некоме нанесе зло, али без могућности да више уради ишта племенито и истински вредно, западна страна посеже за ударцима испод појаса, ситним лукавствима и јефтиним триковима. Па сходно томе, и за непотписаним непапирићима, праћеним трагикомичним пренемагањима „нисмо ми“.

Ако нису, онда ништа. А ако којим случајем јесу то што нису, опет ништа. То што су порекли оно што нису ни рекли само потврђује степен безидејности и неспособности да дипломатским путем окончају оно што су започели бомбама. Нису то успели до сад, неће успети ни од сад. Наш једини посао је да им не поклонимо победу и да у догледно време, уместо признања, као једину смислену и озбиљну тему кандидујемо мирну реинтеграцију Косова и Метохије у правни и политички поредак Србије. И то на папиру који то јесте, а не на папирићу који то није.