ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Не одричемо се!

Нема европског народа који је платио већу цену слободе, а који је у њој мање уживао од Срба. Што смо је скупље плаћали, то смо је мање имали, иако смо од свих најбоље знали да је она од свега важнија.

Данас, тачно 632 године након јединих слободних и демократских избора на којима су се Срби, без изузетка, определили за крст часни и слободу златну, народу који је крвљу исписао свој завет одузето је право на његову свету земљу, једину са које су сви путокази окренути ка небу.

И док нас безлични лидери обезличеног света, који више ни сам себе није у стању да препозна, убеђују да је за нас најбоље да се одрекнемо онога за шта су њихове паметне ракете поуздано утврдиле да није наше, одговор може бити само један. Онај исти који су дали наши херојски преци, предвођени светим кнезом Лазаром, унапред знајући његову цену – НЕ ОДРИЧЕМО СЕ!

Дајући овакав одговор, а то је био једини који се тада, као и сада, могао дати, ономе који је у име косовских заветника обзнанио резултат свенародног изјашњавања, унапред је било познато да избор одређује исход. И да се он не прави између живота и смрти, већ између ништавила и бесмртности. А да се од нас не тражи да се одрекнемо комада земље, већ олтара на чијем је трону тада, као што то чини и сада, столовао Свети Сава.

Да смо се одрекли олтара, одрекли бисмо се и храма. А да смо се одрекли храма, одрекли бисмо се и Створитеља. Јер Косово је било и онда, као и данас, а тако ће, ако смо достојни потомци својих предака, остати довека, олтар Божије куће, којим у непрекинутом низу корачају мученици и свеци. И исто оно грдно судилиште са којег се, као и на Видовдан 1389. године, најбоље види ко је вјера а ко је невјера.