ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Ко то хара крај мурала?

Обавезно су активисти антифашистичке невладине организације. Пошто фашизма нема, држе се оне старе – да га нема, требало би га измислити. Онда га измисле. Никад им не падне тешко.

Изгледају као скупина дангуба, нерадника и сплеткароша, изразито необразованих, интелектуално безначајних и морално разваљених типова, који истински цене једино новац и ропски љубе руку која их плаћа. Изглед не вара.

Најлакше их је препознати по томе што се, кад не јуришају на мурале и графите, вуцарају од шанка до кафанског стола и назад у потрази за бесплатним ручком и, што је често још важније, бесплатним пићем. Углавном им успева да се докопају и једног и другог и по ко зна који пут сруше економску теорију која би, да их нема, била чврста као стена.

Мрзе Младића и Караџића за плату, уговор о делу или ауторски хонорар, како ко, а и због тога што превише личе на људе, што је највећа јерес и најнеопростивији грех који, онако посвађани с Богом, могу да замисле.

Страшно им је што су Милошевић и српски „нацоши“ срушили Југославију, ту савршену земљу у којој су њихови тупоглави родитељи мирно спавали на клупи у парку, дивну заједницу збратимљених народа, народности и Срба који су вечито подметали своја грла под туђе ножеве само да би покварили журку. За истинитост става о тупоглавости родитеља гарантује тупоглавост потомака и непогрешивост тврдње да ивер увек пада тамо где је клада.

Црква им је фуј, бљак и тотални мрак. Све неки богомољци, изашли из гуња оног архичобанина Саве, далеко му лепа кућа. Уместо да су лепо измилили из дека Кочиног или бака Латинкиног шињела. Или тета Дубравкине маскирне униформе, па да их Хаг види и НАТО чува.

Србију мрзе због тога што зна ко су или што се увек, али баш увек и таман када помисле да нешто ипак јесу, испостави да нема појма ко су. Е, зато има да се жврља и шара преко графита и мурала. И то до последње капи антифашистичке фарбе.