ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Како је и због чега „Друга Србија“ рехабилитовaла нацизам?

Годинама уназад слушамо ужасне и готово без остатка лажне оптужбе којима ведете „Друге Србије“ оптужују Србе за фашизам. Најпре је ова етикета била резервисана за релативно мали број људи и представљала неку врсту изопаченог ексклузивитета, да би у последњих пар година она, са другосрбијанског становишта, постала колективно обележје свих Срба који мисле и говоре другачије од њих. А то су сви осим њих, односно – сви Срби.

Попис другосрбијанских клевета на рачун српског народа уредно води професор Антонић и он ће једног дана бити драгоцена грађа за анамнезу другосрбијанског лудила, ако се овом ретком, али по манифестацијама и интензитету изразито упадљивом и тешком болешћу, ико икада буде бавио.

На другосрбијанском списку српских фашиста су сада сви. Од оних антиципативних, попут Стефана Немање и Његоша, који су земаљски живот завршли много пре зачетка фашизма као идеологије, преко оних који су му били савременици и од његовог зла страдали или га описали, до Милоша Ковића, као персонификације свих Срба који се противе приписивању колективне кривице сопственом народу за сва зла почињена на просторима бивше Југославије.

Анамнезом ће се, ко што је већ написано, можда бавити неки други људи, а циљ овог текста је да укаже на две озбиљне аномалије другосрбијанског жигосања Срба лажним и лицемерним оптужбама иза којих врло често искључиво стоје приземни лукративни мотиви. Јер, новац учини често да се и у највећу сопствену глупост и бесмислицу временом поверује, па је онда спонзорисани пласира са уверљивошћу која је и за њега самог запрепашћујућа, а за нормалне и пристојне људе саблажњујућа.

Аномалија прва се састоји у томе што се српски фашизам, та опака болест која прожима све поре и слојеве друштва, екслузивно везује за српску десницу и некакво престројавање Србије на ту страну. Међутим, када се год Србима пружи прилика да се определе, а то су избори, сва десница једва да пребаци 10 процената гласова изашлих, а све екстремне десничарске групе, ако и скупе потписе да изађу на изборе, једва да добаце до једног процента.

Не упуштајући се ни најмање у разматрање због чега је уопште спорно бити део десне стране политичког спектра (зар то нису републиканци у САД, CDU и CSU у Немачкој), немогуће је не запитати се какви су то Срби страшни фашисти када у тако минорном броју подржавају своје „природне“ представнике? Биће да су Срби, ипак, неки приватни фашити који овај фетиш упражњавају претежно по кућама, становима и на својим сеоским имањима.

Аномалија друга. Одакле уопште код другосрбијанаца толики фокус на фашизам, а не на нацизам који је, то зна цео свет, био неупоредуво веће зло од покрета који се у Италији појавио почетком двадесетих година двадесетог века? Какве везе имају идеје потекле још из Римског царства, а преузете, вулгаризоване и у агресивну идеологију и политику претворене од стране Бенита Мусолинија и његових следбеника, са било чим што се дешава било где у савременом свету? Где су то другосрбијанци видели некакве десничаре како марширају под фашистичким симболима и у рукама носе снопове прућа (за мање упућене, симбол фашизма, по којем је покрет и добио име је fascio – сноп прућа са секиром на средини, преузет из Римског царства)?

Да ли то „Друга Србија“ и њени пипци и репови повиком на некакве само њима знане србофашисте перфидно покушавају да одагнају сећање на злочине немачких национал социјалиста (социјализам, какав год био, није, је л’ да, баш нека десничарска опција и визија)? И да, поред потискивања, а у перспективи брисања и помена о нацистичком злу, постепено „очисте“ и историјско памћење и историјске уџбенике од одговорности Немачке за два светска рата, десетине милиона њиховом кривицом убијених и стотине милиона унесрећених људи?

И зар нам они, другосрбијанци, колико год бројчано, интелектуално и морално инфериорни били, у својим плановима и активностима, који се одлично уклапају у Антифа пројекат и друге cancel трендове срачунате на отказивање истине о прошлости, затупљујућом и заглушујућом причом о „српском фашизму“, не замагљују једноставну суштину и истину. А истина је да баш они, другосрбијанци, у сезони лова без ловостаја на измишљене српске фашисте, пласирају и примењују ужасну нацистичку расну теорију у којој је, овог пута, уместо Јеврејима, улога ниже расе намењена Србима.

Да је сушта истина то да у Србији нема никаквих фашиста, већ да хајку на непостојећу звер воде они који баштине много опакије, нацистичко наслеђе и погледе на свет, вероватно у Србији најбоље зна претходно поменути професор Слободан Антонић. Његов попис лажи и клевета о Србима као нижој раси, или макар њеном југозападном крилу (јер ту су, наравно, главна мета зли Руси, али њима се баве много озбиљнији играчи) садржи све важне и за збуњене страховитом другосрбијанском галамом отрежњујуће цитате. И док енциклопедија другосрбијанског бесмисла, бестидности и безначајности расте, никако не треба губити из вида да су њени актери део много већег и опакијег подухвата не само рехабилитације, већ и покривања нацизма плаштом историјског заборава.

То је господар коме они служе и коме приносе своје дарове, у виду ружења свега што има везе са Србима и Србијом. И због тога је нацизам код њих на толикој поштеди. Не би, ипак, о себи и по себи ни највећи поборници суочавања са прошлошћу, садашњошћу и свим и свачим. Јер и за њих, форматиране тако да сваку лаж покушају да претворе у истину и обрнуто, сопствени одраз у огледалу из којег израња чика са уредно с десна на лево зачешљаном косом и радикално поткресаним брковима, језива је слика. Или можда више и није?