ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Како је Европска унија постала пробушени долар

Када су 1987. године незаустављиви аутсајдери из групе Забрањено пушење објавили песму „Како је Велика Британија постала пробушени долар“, вероватно нису ни слутили колико ће њихови стихови претрајати тренутак у којем су настали и чудесним лобом, попут оног којим је неку годину раније Марадона распаметио Дику Стојановића а Маракану подигао на ноге, атерирати право у мрежу и постати најбоља илустрација света у коме данас живимо. Истина, не целог, већ само оног дела којем би и ми да припадамо, мада по свему суштински важном од њега отпадамо – Европске уније.

У песми Забрањеног пушења безимена девојка након земљотреса који је погодио Бањалуку и у којем јој је „нестала адреса“, долази у нови град и нову школу, где се због њене лепоте вршњаци, па и јунак ове песме који, да би јој привукао пажњу испред ње на одмору дуби на глави, редом заљубљују у њу. А када на часу географије изађе пред карту, заблиста „сва љепота света“, а девојка из Бањалуке у њиховим очима постаје већа и од Велике Британије.

И све буде сјајно до рефрена, када у песму мангупски ушета „Ђулијано Пике, отров за клинке“, господар женских срца,  „заведе је у мраку, у великом парку“, а већ сутра, онако простачки и славодобитнички, за њом викне „пробушени долар“.

Јунак наше песме, заљубљен и млад, не знајући „шта је ту на ствари“, наставља још неко време да пред њом дуби на глави, али ипак, и тако неискусан и невичан љубавно – сексуалној тематици успева да после неког времена примети промену. Јер, „Британија је постала озбиљна и тужна, Британија је постала обична и ружна“. И ето дечачког разочарења, ето љубавних јада, и ето неславног уласка „Британије“ у песму Забрањеног пушења.

И баш попут заљубљених сарајевских средњошколаца тада, тако и многи од нас чак и сада, са усхићењем гледају на Европску унију која, за разлику од девојке из песме, којој је након земљотреса „нестала адреса“, адресу никад није ни имала. И пуне две деценије пред њом дубе на глави у нади да ће бити примећени и, ко зна, можда и нешто више од тога. А никако да се тргну и схвате да је Ђулијано Пике у лику Америке већ давно опослио шта је са Европском унијом наумио и за собом оставио пробушени долар.

И хајде што то многи нису успели или нису хтели да примете раније, Европска унија се потрудила да и после Ђулијана Пикеа изгледа колико толико достојанствено, па се дубљење на глави до неког тренутка у времену и може разумети. Али рат у Украјини је разоткрио сав бесмисао који куља из бриселске централе, и оголио сву пониженост и жалосну потчињеност Европске уније спрам Америке.

На страну то што је Европска унија морално банкротирала и као веродостојна слика и прилика комплетног западног света преко тога изгубила виталност и престиж у духовној и културној сфери. На страну и то што је постала огледно поље за сваку врсту изобличења и друштвене патолгије. На страну и што је изгубила капацитет за креирање ичега вредног што ће надживети данашњи дан. Све је то познато, већ виђено, описано и јасно сваком ко не затвара очи пред истином.

Али овако огољена аутодеструкција и мазохистичка преданост испуњавању сваког хира Америке, од уништавање сопствене економије, самим тим на дуже стазе и егзистенције, до опасног и сасвим бесмисленог замерања преопасном противнику каква је Русија, злочин је без преседана према 450 милиона људи који насељавају овај простор. И хајде и да сагледамо положај Немачке, која је земља под америчком окупацијом и нема никаквог избора, али шта је са осталима, не рачунајући Мађарску? Одакле и чему толика решеност да се погине за оног који није ништа дискретнији, а далеко је бруталнији и опакији него Ђулијано Пике и који за Европском унијом већ дуго уназад победнички и подсмешљиво довикује „пробушени долар“?

И одакле на све то, толика опчињеност и опседнутост многих у нашој земљи, почев од најважнијих политичких актера и из власти и из опозиције па до не тако малог броја грађана, Европском унијом? Одакле толика спремност да се беспоговорно следи „европски пут“?  Зар не би било најнормалније, све и да нема сада већ најдиректнијих уцена признањем независности такозваног Косова и одрицањем од Републике Српске, да се најзад са том фарсом прекине?

Јер, ствари су бестидно огољене и неподношљиво одвратне. Европска унија је постала и јадна и тужна, Европска унија је постала „обична и ружна“. И зато је, уместо дубљења на глави, много поштеније и смисленије рећи „збогом жохари“! Али то је већ друга песма.