ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Друга Србија књигама не верује

„Шта имате руско у кући“, једно је од омиљених питања како просечних натољубаца и еврофила, тако и најдубокоумнијих другосрбијанских мислилаца. Над њим би, претпостављам, сваки противник евроатланских интеграција, који још није схватио да су нас Американци и њихови милосрдни савезници бомбардовали из најплеменитијих побуда, а Косово и Метохију нам отели како би нас лишили опасног терета, морао моментално да се замисли. И не само то, већ и да одмах потом раскине са свим заблудама везаним за мит о руском пријатељству које, по степену малигнитета, далеко надилази последице употребе осиромашеног уранијума који се нашим западним пријатељима, ето, омакао.

Готово да је дирљив тријумфализам са којим другосрбијанци постављају ово, по свему банално и, да ли да се извиним на изразу, простачко питање, у чију ефектност и утисак који њиме остављају ни најмање не сумњају. Не, ипак се нећу извинити. Јер, баналност и простаклук не само да су кључни елементи другосрбијанског хабитуса, већ су и срж њиховог идентитета, па би свако занемаривање ове чињенице представљало удар на само танано и осетљиво биће ове нежне и увенућу склоне биљке.

Из саме формулације која долази из највећих дубина другосрбијанског ума, и која подједнако одушевљава и патриције и плебејце загледане у лепоте земаљског ЕУ и НАТО раја, очигледно је да се врата среће отварају након задовољавајућег одговора на питање шта имаш, а не ко си. Шифра помоћу које се приступа скривеној одаји у којој је похрањена тајна њиховог идентитета везана је искључиво за појам имати, а ни случајно за појам бити. Дакле, оно си што имаш на себи и при себи, а не оно што носиш у себи, поручују нам другосрбијански мудраци и њихови пратећи пајаци, пропитујући нас шта то руско имамо у кући. Ово питање је, не треба то занемарити, и највећи домашај њиховог како индивидуалног, тако и колективног интелекта.

Ето, убија промаја у другосрбијанском материјалистичком рају. Пошто припадам једној од последњих генерација у којима су прва питања приликом упознавања гласила „шта читаш и шта слушаш“, док се ниједно није односило на то шта имаш, а без снаге у себи да игноришем непристојно питање „шта имате руско у кући“, најпре сам завирио међу књиге. И имам, није да немам. Значајан, и мени, уз Андрића, Камија, Селина, Малапартеа, Ека, Сарамага и још неколицину наших и латиноамеричких генија, најомиљенији део библиотеке, коју испуњавају дела аутора од Перуа до Јапана, чине књиге руских писаца. Достојевски, Пушкин, Чехов, Гогољ, Толстој, Солжењицин, Булгаков, Пастернак, Прилепин – уз Американца Џонатана Френзена тренутно вероватно најдаровитији савремени светски романописац. Има тога још, наравно. Ту је и „Историја Русије“. Изнад телевизора, у дневној соби стоји „бабушка“, леп рад мени непознатог мајстора, успомена на једну посету Москви. Довољно да бих волео Русију. Мада, био би довољан и само Достојевски.

Е сад, другосрбијанцима је за љубав очито потребно више, много више. Познате робне марке највише. Друга Србија књигама не верује. Композиторима још мање. Сликарима најмање. Друга Србија своје поверење поклања натписима на фармерицама, оделима, чарапама, парфемима, телевизорима, фрижидерима, аспираторима, аутомобилима… И није толики проблем што су за њих Шанел и Диор вреднији од Чехова и Толстоја, то се подразумева. Много је драматичније што су првопоменути неупоредиво значајнији од Балзака и Игоа, да не помињем Годара и Шаброла или Дебисија и Равела. Исто као што су Долче и Габана појам не само за Иљфа и Петрова, већ и за Петрарку и Бокача, Фелинија и Пазолинија, Росинија и Паганинија, а Мерцедес, Ауди и БМВ за Мана, Вендерса и Брамса. И тако редом.

Било би заиста лепо када би наши дични другосрбијанци волели запад због сјајних достигнућа њихове огромне, фасцинантне културе, а не због онога што долази отуда а чиме могу да се накинђуре. Али узалуд, то им никако не иде. А када је у питању Русија, питајте их слободно у чему је проблем, осим што немају ништа руско у кући, чак ни фритезу која је и тако штетна, па би као таква ишла уз Русе. Сигурно ће вам одговорити да су одушевљени њиховом културом, мада о њој, рећи ћу вам у поверењу, појма немају, али су разочарани и згрожени стањем политичких слобода и природом политичког система у Русији. Највише ужасним Путиновим геостратешким империјалним амбицијама.

За оно прво их, реално, није брига, а за ово последње су, веровали или не, у праву, без обзира што о геостратегији, као и о било чему другом, веома мало или ништа не знају. Уз све своје мане, а ко их нема, и посртања на свом путу, Русија долази. Некоме ће се то свидети, некоме неће. Али знате шта? Ови који нас сада пропитују шта то руско имамо у кући, верујући у тријумф материјалистичког, хедонистичког и нихилистичког запада, биће први који ће вас, пробуђени у новој реалности, упитати „Извините, а шта то украјинско имате у кући? А пољско? Литванско? Финско? Британско?“ Ови садашњи русофили гледаће Русе из велике даљине, прве редове и сва добра места попуниће они други Срби, којима је Русија, сазнаваћемо то у наставцима, одувек била на срцу.

Такви су наши другосрбијанци. Такви су им били и преци и идеолошки претходници. До 1948. су обожавали Стаљина. Онда Тита. Онда Стамболића. Онда Милошевића, док их није шутнуо онако снажно, да заболи. Онда Америку, са Кочом и Латинком у фусноти. Онда, рекох вам већ шта следи. Ускоро.