ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Чији сте Ви, академиче Костићу?

У свега пар дана, Владимир Костић, председник САНУ, изрекао је неколико спектакуларних, сензационалних и маестралних мисли. С обзиром на ранг и звање, то не би требало да представља никакво изнанађење. И нико се на Костићеве мисаоне бравуре, или је можда исправније бравурозне мисли, ни окренуо не би, само да је у претходних 67 година живота изрекао макар једну коју би ико запамтио. А није, изгледа, ниједну.

Али добро, није размишљање фудбал, па ако не заблисташ до двадесете од тебе никад фудбалер. Може овде првенац и у зрелом добу. Само, када академик, из вишедеценијског мисаоног вакума бљесне одједном са три искре ума, то затекне неспремну публику исто као када фудбалер који није дао ниједан гол у каријери, у тридесет петој натера противничког голмана да се три пута копрца у мрежи. И то прво пројектилом из волеја, онда петом са петерца и за крај маказицама преко главе.

Није, наравно, ни лако а ни паметно улетати у вртлог академикове мождане олује, нити помишљати на било какву равноправну полемику са неким ко је у таквом мисаоном налету. Због тога, за сваку његову моћну мисао, само по једно питање, и то не у намери оповргавања, већ из жеље да се и онима којима је после свега у глави мутно а у стомаку мучно, мало избистри и слегне.

Мисао прва: Косово није наше, то треба што пре треба схватити, каже председник САНУ Владимир Костић.

Питање: Ако Косово није наше, хоћете ли бити љубазни да нам помогнете да схватимо чије је, када и како то постало?

Мисао друга: Ја сам путовао скоро и прелазио границу, тачно су ми показивали делове улице који нису згодни за шетњу, опет каже председник САНУ, мислећи на Косово и Метохију.

Питање: Да ли се право на територију, а можда и на државу, стиче тако што неке делове улице учините незгодним за шетњу а неке делове градова претворите у нарко фавеле у којима банде одлучују о животу и смрти?

Мисао трећа: Нико у овом народу, укључујући Цркву, нема тапију над истином када је Косово и Метохија у питању, каже председник САНУ, мислећи при том на српски народ.

Питање: Пошто нико у овом народу такву тапију нема, ко је и у ком народу има?

И за сам крај, само још једна молба за појашњење академикове мисли толико дубоке, да је њена дубина морала да се изрази и у самој изреци која гласи „Дубоко сам убеђен да Косово јесте моје“.

Чији сте онда Ви, академиче, ако је нешто што није наше, дакле српско, тако дубоко Ваше!?