ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: БИЗАРНА ПАПАЗЈАНИЈА А ЛА ТРАМП И ПРЕСТРОЈАВАЊЕ СРБИЈЕ У ТРКУ

Споразум о нормализацији економских односа или шта је већ и кога са ким је екстремно занимљив документ. Ова папазјанија, у чији су састав ушли не само Руси, Кинези, Хезболах и хомосексуалци, већ чак и Срби и Албанци, потпуни је тријумф Трампа и Израела. Пошто је овај документ, ипак, значајан и за Србију, ваљало би добро промислити о његовим последицама у контексту настојања наше земље да оствари и поврати своја легитимна права у јужној покрајини.

Изгледно је да би економски део споразума који се односи на Београд и Приштину за Србију могао бити повољан или, у мање добрим варијантама, макар не штетан. Страна која је економски супериорна, а ми то несумњиво јесмо у овако непродуктивном окружењу, увек је у предности када се привредни и трговински односи либерализују и развијају инфраструктурни пројекти. Уз то, део који се односи на Газиводе у значајној мери ограничава мегаломанске аспирације косовских Албанаца. Како, осим мегаломанских, они других аспирација и немају, ово би могао бити сигнал који указује на амерички приступ који подразумева нешто више разумевања за српске аргументе и интересе. То, свакако, није превише, али је мало више ни од чега.

Околност да се чак три од шеснаест чланова споразума односе на Израел, даје документу значајну геостратешку димензију и битно утиче на ново позиционирање Србије у међународним односима. У новој подели карата, Србија, за промену, међу првима бира страну којој ће се приклонити и потенцијално стиче моћног заштитника. Иако овакав избор Србије неће сви релевантни међународни актери дочекати са одушевљењем, цена одлуке би, под условом да се у наставку одигра довољно добро, могла бити релативно ниска. Ово, пре свега, због чињенице да је огромна већина земаља којој се неће свидети одлука о пресељењу наше амбасаде из Тел Авива у Јерусалим већ признала самопроглашену независност лажне државе.

Тешко да би се исто или слично могло рећи за косовске Албанце, који добијају признање Израела, што многима изгледа као дипломатски пораз Србије и највећа цена коју смо морали да платимо за неке од уступака или наводних уступака које смо од САД добили. Међутим, околност да ће и такозвано Косово морати да призна државу Израел ће, сасвим је извесно, косовски Албанци морати да  плате губитком поверења, а вероватно и дела подршке арапских и исламских спонзора њихове „независности“, бројним правдањима и другим изразима покајања резервисаним за незахвалне пријатеље у том делу света.

Несумњиво је да се, прихватањем делова споразума који се односе на енергетску диверзификацију извора снабдевања енергијом и употребу 5Г мреже задаје ударац добрим односима Србије са Русијом и Кином и покровитељству ове две моћне и пријатељске државе у покушају повратка српског суверенитета над Косовом и Метохијом. Ово је највећи ризик који овако структурисан споразум доноси, и биће потребно много дипломатске вештине и још више добрих аргумената и доказа лојалности да би се очувао постојећи ниво односа са ове две растуће светске силе. Неблагонаклоност Русије и Кине је извесност с којом се ваља одмах суочити, пошто би њени изрази, а можда чак и изливи, могли изузетно брзо бити испоручени Србији и њеном политичком вођству. Оно, у шта се донекле, али само донекле можемо поуздати, јесу стратешки интереси ове две државе који су везани за Србију и овај део Европе. Ово, у одређеној мери, може утицати на релаксирање односа који су, посебно са Русијом, већ оптерећени разумљивим неповерењем према српском председнику узрокаваним његовом промискуитетном међународном политиком.

Сасвим је могуће да нисмо довољно свесни чињенице да присуствујемо изузетно оштром заокрету српске спољне политике, који нас уводи у зону високе неизвесности са потенцијално драматичним последицама. У питању је нека врста руског рулета у којем је пиштољ, гле чуда, у рукама САД-а, и још једном гле чуда, опет на нашој слепоочници. Истини за вољу, тренутно је закочен, али без икакве гаранције да ће тако и остати.

Како год било, а неће бити једноставно ни једнозначно, Србија је, макар када су САД у питању, потписивањем овог споразума, добила мало времена да предахне. А када су у питању Косово и Метохија, време је један од ретких ресурса који нам иде у прилог.

Можда би нам, стога, мудре речи бившег уругвајског председника Пепе Мухике, да је решење за Латинску Америку у трагању за решењем, могле бити од користи. Јер, колико год нам изгледало да ствари по нас, када су Косово и Метохија у питању, стоје за нијансу боље него раније, све је и даље довољно лоше да би нам икаква брза и обавезујућа одлука могла бити од користи. Напротив.