ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Академик Костић – нула бодова

У сву истинитост народне мудрости, у било којој од њених варијација, да није пропао онај ко се кладио већ онај ко се вадио, уверава нас случај председника САНУ Владимира Костића.

Тако је, ничим или нечим изазван, развијајући своју тезу о напуштању Косова „са елементима достојанства” као једином политичком мудрошћу, пре пар дана, у ауторском тексту за „Недељник”, обзнанио чак шест тачака за решавање косовског чвора.

Како академик Костић није политички, а по свему судећи ни неполитички мудрац, не треба му престрого судити због чињенице да су све до једне, тачке којима би да разреши чворно место српског идентитета, прошлости и будућности, општа места и баналне политичко – шибицарске фразе. Уосталом, исте или сличне тезе су дуго уназад присутне у оном делу домаће јавности који Србију не види никако другачије до као колонију бачену на колена са којих је никако не би ни ваљало подизати.

Пошто је већ превише речи потрошено на полемику са Костићевим дефетистичким ставовима (намерно блажа квалификација), а дефетизму очито лека нема, остатак текста биће посвећен једном другом академику и председнику исте институције, чији је назив у то доба био Српска краљавска академија.

Реч је о Јовану Цвијићу, чувеном српском научнику и неуморном националном раднику и патриоти, чија су истраживања и знања из области етнографије, демографије и антропогеографије била, између осталог, од огромног значаја за одређивање граница Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу.

Епизода која илуструје како изгледа када се знање, научни и лични ауторитет ставе на добробит сопственог народа одиграва се на почетку Првог балканског рата. Јован Цвијић, у то време редовни члан Српске краљевске академије, пише и новембра 1912. године објављује, на српском и енглеском, чланак Балкански рат и Србија, у којем излаже ратне циљеве Србије.

Говорећи о Старој Србији, што је термин који се у то доба користио за Косово и Метохију и гранична подручја, Јован Цвијић каже да је то „земља највеће анархије и насиља не само на Балканском полуострву но можда јединствена у свету“. Пишући о „насиљу и злочинима који над Србима у Старој Србији трају вековима“, Цвијић износи податке Српске краљевске академије о масовним насилним исељавањима око пола милиона Срба у осамнаестом и деветнаестом веку.

Предочавајући домаћој, али превасходно европској јавности податке о масовним протеривањима, исламизацији и поарбанашавању Срба са овог простора, Јован Цвијић закључује да „Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове злочине и насиље који се врше над њиховим саплеменицима“.

Колико је стање у којем се српски народ у том периоду налази драматично, сведоче извештаји српског конзула у Призрену, чувеног књижевника Милана Ракића „о незапамћеним временима невоља и несрећа“ уз које прилаже непрегледан списак албанских и турских злочина над Србима и српским црквама и манастирима, али и Цвијићева констатација у поменутом чланку да је „Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ“.
Толико. Ни дефетистичких флоскула о достојанственом напуштању Косова, ни фраза којима се то оперативно разрађује, ни кукњаве да је погрешно интерпретиран, већ предан и неуморан рад српског академика на одбрани кључних националних интереса. И то у временима која ни по чему, по наш народ, нису била ни боља ни повољнија од садашњег.

Био је ово мали, од вртлога заборава отргнут пример како у тешким и претешким временима поступају људи достојни свог знања и највишег звања. А покушајмо само да замислимо један цео, величанствен живот, посвећен својој земљи и свом народу. Јер, само то и вреди. Све остало је – нула бодова.