Избори у САД за Представнички дом и Сенат још увек нису дали коначан одговор какве позиције су оствариле две странке и два конкурента за нови председнички мандат, председник Бајден и бивши председник Трамп. Једна од најважнијих димензија ових избора било је ривалство ове двојице скоро па заклетих непријатеља.

Ако су ови избори били и референдум о њиховим шансама на наредним председничким изборима, онда је велики број оних који сматрају да је Трамп доживео велики неуспех. Упркос томе, Доналд Трамп је објавио своју кандидатуру за предсеничке изборе 2024. године.

„Да бих Америку поново учинио великом, вечерас објављујем кандидатуру за председника Сједињених Држава”, саопштио је Трамп  синоћ, 15. новембра, у свом клубу на имању Мар-а-Лаго на Флориди. Обећавши да ће победити Џозефа Бајдена на председничким изборима 2024. године, Трамп је у говору који је трајао више од сат времена окупљенима рекао да је „златно доба Америке тек пред нама”. Међутим, релативни неуспех кандидата које је подржавао на прошлонедељним међуизборима већ је покренуо унутрашњи обрачун републиканаца око тога ко је најбоље позициониран да води и представља странку до 2024. године.

Судар два схватања

На овим међузборима није била само реч о простом надметању двојице ривала, Бајдена и Трампа, него о судару два схватања изборног процеса и начина на који би се стигло до исхода следећих председничких избора.

Доналд Трамп је подржавао искључиво оне кандидате који су тврдили да су председнички избори 2020. покрадени и који су били спремни да на својим положајима, када буду изабрани, лично утичу на кројење изборног резултата. То би значило да гувернери држава изаберу електоре независно од резултата гласања, и то оне који ће гласати за Трампа, док би државни секретари у федералним државама, као највиши изборни званичници, прихватали приговоре кандидата своје партије, уместо што су то одбијали на претходним председничким изборима.

На овај начин, међуизбори 2022. добили су важност „по дубини”, пошто се на њима није решавао само однос републиканаца и демократа у Представничком дому и Сенату. Зато је амерички председник Џо Бајден све ово у више наврата назвао опасношћу по америчку демократију и практично отварање врата за њену пропаст.

Усред широко распрострањеног предизборног очекивања „црвеног таласа” у Конгресу, који је изостао, превидело се да су демократе тихо освојиле и одбраниле већину у законодавним телима федералних држава широм земље, ослабивши тако моћ републиканаца по питањима која су у центру националне политичке дебате.

Партијске битке поводом питања демократије и права на абортус – два питања која су доминирала у демократским порукама у овом циклусу – обликоване су на државном нивоу. Демократе су одбраниле своју већину на државном нивоу у Масачусетсу и Мериленду и освојиле гувернерска места која су остала отворена након пензионисања републиканаца, обезбеђујући троструки тријумф у обе државе.

Они су такође задржали законодавно тело Мејна и представништва држава Новог Мексика и Колорада и обезбедили су супервећину у оба дома у Вермонту у којем је гувернер републиканац. Демократе у Мичигену преузеле су Дом и Сенат и добиле потпуну контролу над владом ове савезне државе по први пут у 40 година. Гувернерка Гречен Витмер победила је са двоцифреном разликом, што је ову демократску звезду у успону довела у центар пажње. У Минесоти, демократе су такође обезбедиле троструку победу након што су заузеле државни Сенат, док су Висконсин, демократе републиканцима ускратиле супервећину која би им омогућила да надгласају вето гувернера Тонија Еверса – што је једина ствар на путу забране абортуса у целој држави.

До овог резултата дошло је захваљујући огромним улагањима демократских организација за подршку у изборima у федералним државама. Две од њих, „The States Project” и „National Democratic Redistricting Committee” (NDRC), у последње четири недеље кампање улиле су милионе у изборну трку, док је „Forward Majority” уложила преко 20 милиона долара циљајући на изборе у Мичигену, Пенсилванији и Аризони.

Коначни ударац

Сваки од републиканских кандидата који је негирао изборне резултате 2020. и тврдио да су они покрадени, на овим изборима је изгубио на биралиштима, пошто су бирачи у потпуности одбацили екстремне Трампове присталице које су обећавале да ће ограничити гласање и ревидирати изборни процес.

Коначни ударац за ову групацију представљала је победа Циска Агилара, демократског кандидата за државног секретара Неваде, над Џимом Марчантом. Марчант, републикански кандидат, помогао је у организовању националне десничарске листе од 17 кандидата за државне секретаре под називом „Америка на првом месту” (America First Secretary of State Coalition), а закључно с његовим поразом, сви осим једног од кандидата са ове листе су поражени на изборима. Успешан је био само Дијего Моралес у Индијани.

Њихови порази зауставили су план Трампових савезника и утицајних донатора да преузму изборни апарат у критичним државама пре председничких избора 2024. године. Наиме кандидати са листе „Америка на првом месту” експлицитно су тврдили да је Трамп победио на изборима 2020. и обећавали су да ће, ако буду изабрани за државне секретаре, Трамп поново постати председник 2024. године.

Током председничких избора 2020. државни секретари – и демократски и републикански – били су ти који су се супротстављали покушајима Трампа и његових савезника да пониште изборне резултате, потврђујући пребројане гласове и одбијајући приговоре републиканаца и личне позиве председника.

У пролеће прошле године неколико кандидата који су тврдили да су избори 2020. покрадени, објавили су намеру да се кандидују за положаје највиших изборних званичника у битним државама. Међу њима је био и Џон Марчант, који је почетком ове године у интервјуу за Њујорк тајмс рекао да су му се обратили Трампови савезници охрабривши га да се кандидује за државног секретара Неваде и организује националну листу кандидата истомишљеника.

Марчант је брзо саставио листу „Америка на првом месту”, која је укључила кандидате из држава као што су Мичиген, Колорадо, Аризона и Нови Мексико и одједном су трке за државног секретара постале главна изборна атракција.

Донације, посебно узнемирених демократа, брзо су преплавиле изборе. Скоро 50 милиона долара потрошено је на телевизијско оглашавање у четири државе – Мичигену, Аризони, Невади и Минесоти – а демократе су у потрошњи надмашиле републиканце у сразмери 10 према 1.

Губитак подршке

Ако се из ових перспектива сагледају резултати избора, онда је јасно да су они донели изненађујући мали губитак за Демократску странку, ако су га уопште и донели.

Демократе су задржале контролу над Сенатом, а републиканци ће имати веома тесну већину у Представничком дому. Није дошло ни до каквог „црвеног таласа” како се то предвиђало, ни лаких републиканских победа. Њих је било много мање и нису биле убедљиве како што се то предвиђало. Овакав резултат није додатно учврстио Трампове позиције унутар Републиканске странке, већ је отворио врата за његово оспоравање, нарочито у контексту предстојећих председничких избора 2024. године.

„’Отпуштен си!’ – то је порука коју републиканци морају да пренесу Доналду Трампу”, изјавио је републикански конгресмен из Њујорка и дугогодишњи Трампов присталица Пет Кинг. „Он је одржавао масовне скупове на којима је бескрајно брбљао о себи, жалио се на изборе 2020. и нападао друге републиканце. То је била битка за Трампов его, сада и увек“, написао је Кинг у свом твиту.

Републикански гувернер Арканзаса, Аса Хачинсон, рекао је да Трампова подршка није помогла његовим кандидатима на овим изборима. „Трампова подршка има цену. А цена је минимизирање способности да привучете независне гласове и победите”, рекао је Хачинсон.

Чини се да је Трамп изгубио чак и подршку утицајног конзервативног блогера Мајка Черновича, који је свом милиону пратилаца на Твитеру рекао да изборни губици од уторка 8. новембра значе да „барем нико више не мора да се слаже са Трампом”.

Трамп и његов тим делимично су одговорили на ове нападе тако што су приказали стотине победничких кандидата. „Председник Трамп је извојевао преко 215 победа захваљујући подршци коју је дао, што је заиста достигнуће без преседана и нешто што је било могућно само због способности председника Трампа да изабере и подржи победнике”, рекао је Трампов портпарол Тејлор Будович.

Републиканци пред одлуком

И пре проглашења коначних резултата америчких међуизбора 2022, републиканци су почели да се суочавају са одлуком да ли да остану уз Доналда Трампа до председничких избора 2024. или да га напусте.

Последњих седам година, на функцији и ван ње, пре и након што су његове присталице упале на Капитол, Трамп јесте био центар гравитације Републиканске странке. Преко ње је утицао и на политику земље ма колико законодавци, стратези, званичници, па чак и његов потпредседник, покушавали да побегну из његове орбите.

Републиканцима није промакло ни да је прошла недеља донела трећи узастопни политички циклус у којем су се демократе са значајним успехом бориле против бившег председника: на међуизборима пре четири године, затим на председничким изборима пре две и на садашњима међуизборима – демократе су победиле Трампа и његове кандидате.

Сада Републиканска странка жање нежељене политичке последице ових пораза. Кандидати које је подржао Трамп изгубили су кључне изборе за Сенат у Пенсилванији и Аризони, као и неколико избора за Представнички дом од Аљаске до Северне Каролине. У суботу су демократе дефинитивно преузеле контролу над Сенатом тесном изборном победом Кетрин Кортез Масто у Невади.

Након низа изборних пораза кандидата које је Трамп подржао, били су видљиви знаци републиканског настојања да удаље странку од бившег председника уочи његове очекиване објаве да ће се још једном кандидовати за Белу кућу.

Одмах након избора, уреднички коментари у Волстрит џорналу и Њујорк Посту – у власништву конзервативног медијског барона Руперта Мардока – позвали су републиканце да одбаце Трампа. И гувернер Винсоме Сирс из Вирџиније и Робин Вос из Висконсина – Трампови савезници током и после његовог председавања – рекли су да Трамп не би требало да буде председнички кандидат странке на председничким изборима 2024. године. Упркос свему томе, Трамп је објавио своју кандидатуру.

Десантис долази

Опадање снаге и утицаја Трамповог дрског политичког стила није једини исход ових избора. На другом полу налази се импресиван успех његовог, како се чини, главног републиканског опонента – гувернера Флориде Рона Десантиса. На изборима је Десантис победио свог демократског противкандидата Чарлија Криста са скоро 20 процентних поена разлике, чиме је оборио рекорд Џеба Буша који је својевремено на Флориди свог демократског такмаца победио за 12,8 процентних поена. Зато се Трамп обрушио на Десантиса, означивши потенцијалног ривала за председнички кандидатуру 2024. као „просечног“ републиканца који свој политички успех дугује управо његовој подршци у трци за гувернера 2018.

„Рон је дошао код мене у очајном стању 2017”, рекао је Трамп. „Био је политички мртав, изгубивши са огромном разликом од Адама Путнама… Рон је имао слаб рејтинг, лоше анкете и није имао новца, али је рекао да би, ако бих га подржао, могао да победи… А сада, Рон Десанктимониус игра игрице! Лажни медији га питају да ли ће се кандидовати ако се и председник Трамп кандидује, а он каже: ‘Фокусиран сам само на изборе за гувернера, не гледам у будућност’. Па, у смислу лојалности, то заиста није прави одговор”, одбрусио је Трамп.

По свему судећи, то значи да је извесно да се Рон Десантис спрема за републиканску номинацију против Трампа, и да ће ривалство Десантис-Трамп бити главна тема међу републиканцима уочи председничких избора 2024. У јулу, анкете су показивале да би више од половине гласача републиканаца гласало за неког другог осим за Трампа, а анкета у првој половини августа показала је да би Десантис победио Трампа са 47 наспрам 45 одсто.

Могућно је, наравно, да ће Трамп оваквим, сличним или још бруталнијим нападима успети да одврати гувернера Флориде и оне који стоје уз њега да се појави у овој трци и да пребрзо потроши свој политички кредит. Трамп је већ неколико пута нападао Десантиса док му је популарност расла, али ово је јасан знак да је бивши председник спреман да објави рат било ком републиканцу који жели да му се супротстави – чак и по цену уништења странке.

Подршка изазивачу

Харпер Колинс у власништву Руперта Мардока потписао је са Десантисом уносан уговор о књизи, који би гувернер могао да искористи следеће године за објављивање своје националне платформе. Десантис је побољшао свој национални профил дајући честе интервјуе за Фокс њуз, где се од 2017. појавио више од 200 пута.

Овог лета, Десантис је подржао кампању републиканских кандидата у две кључне колебљиве државе, Аризони и Охају, и сакупио поприличан политички капитал. Али не само политички. Десантис је прикупио и рекордних 172 милиона долара за кампању за свој реизбор, а његов противник из редова демократа Чарли Крист само 15,3 милиона. Међу Десантисовим донаторима је најмање 42 милијардера, међу којима су наследница власника Пабликса Џули Џенкинс Фанчели, Едвард Дебартоло Млађи, затим Џулија Кох из Канзаса, казино могул из Вегаса Стив Вин и четири члана породице Девос, укључујући секретарку за образовање у Трамповом председничком мандату Бетси Девос. Већина њих је подржала Десантиса пошто му је нагло скочио национални профил током пандемије.

Десантис бираче привлачи својом популистичком политиком и идејама. Од пандемије COVID-19, Десантис одбацује ставове културних елита и ради по своме; одбио је локдауне и обавезне маске и чак је Флориду искористио као уточиште за оне који су бежали од изолације. „Флорида је постала излаз за оне који се муче под ауторитарним, произвољним и наизглед бескрајним обавезама и ограничењима”, рекао је у јануару ове године.

Он се супротставља и „новој расној индоктринацији” у образовању на основу које би бела деца треба да осећају кривицу због своје расе. Забранио је у школама и предавања која се односе на сексуалну оријентацију или родни идентитет за децу млађу од десет година, што су неке демократе предвидљиво прогласиле хомофобичним и трансфобичним, али што многи, укључујући и „латино“ родитеље, очигледно одобравају. „Већина нормалних људи не жели да се њиховом деветогодишњаку каже да постоји стотину полова“, кажу они.

Спреман је и да уђе у сукоб с великим корпорацијама: када је извршни директор Дизнија Боб Чапек осудио Десантисов закон против подучавања деце о сексу и роду, Десантис је одговорио усвајањем закона који омогућава распуштање „Риди Крика“ (Reedy Creek Improvement District), области од око сто квадратних километара којом управља компанија „Волт Дизни“, и у којој се налази „Дизнијев свет”. Чак је и Вашингтон пост нерадо био импресиониран Десантисовим ставом према „корпоративној Америци“. Све то Десантиса бирачима представља као промишљенијег популисту него што је то икада био Трамп, некога ко није ризичан и интелектуално је садржајнији и самопоузданији.

Десантис се сматра и неком врстом америчког Виктора Орбана, али који је много пријемчивији за гласове етничких заједница од Трампа. Победио је у окрузима Флориде са великим бројем Латиноамериканаца, што генерацијама уназад није пошло за руком републиканским кандидатима. Чак је победио у округу Мајами-Дејд, у великој мери кубанском, који је према Си-Ен-Ен-у „историјски био велики извор демократских гласова”.

Десантис је, сматрају аналитичари, америчка верзија популизма, док је „трампизам” екстремна и радикална платформа која се судара са самим темељима америчке демократије. Многи аналитичари верују да је Трампова ера „та радознала, манична, понекад забавна мала епоха у модерној западној политици – завршена”. Међутим, у америчкој и европској јавности још увек не постоји јасна слика какав би Десантис био као председник САД. Постоје они који тврде да би био само мало углађенија Трампова копија.

Теорија и пракса

Велики утицај на исход наредне председничке изборне трке имаће и одлука Врховног суда САД у капиталном случају који се тиче некада маргиналне „теорије независне државне законодавне власти”, а који ће ускоро да почне.

Конзервативни суд, наиме, могао би да дозволи законодавним телима федералних држава да једнострано утврде правила за изборе 2024. – чак и ако су они резултат партијских манипулација или кршења државних устава. Неки страхују да би то могло отворити врата државама да бирају електоре који би гласали противно жељама бирача, као што су Трамп и његови савезници покушали да ураде у својим напорима да пониште изборе 2020.

Теорија независног државног законодавства је схватање Устава, које је последњих година форсирала мала, али веома гласна и утицајна група присталица, по којој би се државним законодавним телима дала широка овлашћења да мењају изборне мапе и доносе законе који утичу на исход гласања. Након избора 2020. Трамп и његови савезници користили су ову теорију као део напора да оборе изборне резултате. Три пута је Врховни суд одбио да усвоји теорију, али троје судија – Кларенс Томас, Семјуел Алито и Нил Горсух – подржали су је.

Сценарио из ноћне море је да би се законодавна власт, незадовољна начином на који је изборни званичник на терену тумачио изборне законе њене државе, позвала на ову теорију као изговор да одбије да потврди резултате председничких избора и уместо тога одабере сопствену листу електора. Према речима бившег савезног судије Михаела Лутига – истакнутог конзервативног правника – ова теорија је део „републиканског плана за крађу избора 2024”, плана који није верификован на прошлонедељним изборима.

Трамп јесте тешко рањен, али далеко од тога да је изгубио свој утицај. Републиканска странка и даље почива на његовој способности да комуницира с масама и да одржава лојалност следбеника. Зато је прерано рећи да је његова кандидатура отписана. Трамп ће вероватно следити своју природну путању док сви њени потенцијали не буду исцрпљени и тек онда препусти место новим људима и новим програмима.

Извор РТС Око