ДРАГАН БИСЕНИЋ: Роберт Фиск – човек који се усудио да говори истину

Ирски и британски новинар Роберт Фиск (1946-2020) био је један од највећих новинарских репортера у последњих пет деценија. Извештавао је о грађанским и другим тешким ратовима на Блиском истоку и шире – у Ираку, Сирији, Авганистану, Босни, Косову, Израелу и окупираним територијама, Северној Ирској, Алжиру и Либану, где је од Бејрута направио своју базу. Фиск је умро 2. новембра прошле године у Даблину у 74. години. И иза себе је оставио огромно новинарско дело и велику празнину међу познаваоцима Блиског истока и „Великог Блиског истока“ који укључује и Балкан.

У већини ратова Фиск је заузимао неконвенционално становиште које је, иако је био дописник Индепендента, било против „главног тока“ светских медија и које је у некролозима посвећеним њему називано „контроверзним“. „Мислим да је дужност страног дописника да буде неутралан и непристрасан и на страни оних који трпе, ма ко они били“, говорио је Фиск, полазећи при томе од односа снага, али и личне одбојности према клишеима новинара који су издалека писали о догађајима. Он је сматрао да је заблуда да новинари могу да буду објективни и наводио је да је праћење центара моћи првенствени задатак новинарства.

„Не можете се приближити истини, а да нисте тамо где су догађаји“, рекао је у документарном филму о његовом раду Ово није филм (This Is Not A Movie) из 2019. године. Током скоро пет деценија – последње три радећи за The Independent – Фиск је несумњиво био „тамо“.

Радо је на својим предавањима цитирао речи из интервјуа с покојним муфтијом београдским Хамдијом Јусуфспахићем, о ограниченој вредности употребе силе: „Морате веровати и у нешто друго. Нико није на врху веома дуго. Што сте већи, брже падате – нарочито када су почињена неморална дела. Када је Нерон дошао на власт у Риму, Рим је пао. Нација не остаје на врху много дуго.“

Бомбардовање РТС-а

Роберта Фиска срео сам три пута у Каиру. Он је био трећи од укупно пет новинара који су интервјуисали Осаму бин Ладена, а с којима сам разговарао. Друга двојица су новинар пакистанске телевизије GEO Хамид Мир, и новинар CNN-а Питер Арнет.

Фиск је интервјуисао Осаму бин Ладена три пута, исто као и Хамид Мир. Фискови интервјуи објављени су у Индепенденту 6. децембра 1993, 10. јула 1996. и 22. марта 1997. Први интервју с Бин Ладеном био је и први интервју икада дат једном западном новинару, а удесио му га је брутално убијени саудијски новинар Гамал Кашоги, кога сам срео с Фиском у Каиру. У другом интервјуу учествовао је Абу Мусаб Ал Сури, идеолог који је џихад учинио глобалним.

Већину времена на Балкану провео је са својом бившом супругом Ларом Марлоу, која је сада дописница Ајриш тајмса из Париза. Она је о Фиску рекла: „Када је Роберт 1999. године из Београда покривао НАТО бомбардовање Србије, оптужен је за подршку Слободану Милошевићу. Када се четири године касније успротивио англоамеричкој инвазији на Ирак, његови непријатељи рекли су да је он ‘лудак Садама Хусеина’. Његово извештавање о сиријском грађанском рату од 2011. године наљутило је оне који су тврдили да је он апологета Башара ал Асада. Многи у Европи и САД су на почетку рата идеализовали сиријске побуњенике, Роберт је имао нијансиранију визију. Показало се да је у праву када су се многи побуњеници придружили џихадистичким покретима.“

Дан после бомбардовања РТС-а, 23. априла, Роберт Фиск објавио је текст „War In The Balkans: ‘Once you kill people because you don’t like what they say, you change the rules of war’“ („Рат на Балкану: Jедном када убијете људе зато што вам се не свиђа шта они говоре, променили сте правила ратовања“), у којем је први међу новинарима најоштрије осудио бомбардовање РТС-а.

„Сви смо се питали колико ће времена проћи док НАТО не одлучи да се Радио-телевизија Србије придружи листи ‘војних’ циљева“, навео је Фиск. Све то, међутим, није оправдало одлуку да се убију они који су дежурали ноћу у студијима. „Тада су објашњења потекла са прославе НАТО рођендана у Вашингтону (24. априла 1999, 50 година од оснивања НАТО, прим.) – да је српска ‘пропагандна машина’ продужавала рат. Чудим се. Чини ми се да се сећам да је хрватска телевизија обилно ширила мржњу када је етнички чистила 170.000 Срба из Хрватске 1995. године. Али нисмо бомбардовали Загреб. А када су момци председника Фрање Туђмана масакрирали Србе и Муслимане у Босни, нисмо бомбардовали његову резиденцију. Да ли је стварни грех српске телевизије било емитовање филма о НАТО-овом масакру избеглица косовских Албанаца прошле недеље, убиства за која је НАТО био приморан да призна да су била грешка“, запитао је Фиск.

Он је окривио CNN за саучесништво у бомбардовању РТС-а, јер су два дана раније дописници и особље CNN-а добили инструкцију да напусте зграду РТС-а, што су они и учинили, позивајући колеге на опроштај уз кафу и сок од поморанџе, на којем је био и Фиск.

Покушај убиства Вучића

Анализирајући почетком јула 1999. понашање медија, Фиск показује како су, уз ретке изузетке, извештачи напустили свако стајалиште објективности и некритички усвојили службено образложење рата. „Углавном су се заразили антисрпском хистеријом званичника САД-а, Британије и НАТО-а, и покушали су да оправдају бомбардовање извештавањем узимајући НАТО пропаганду као чињеницу и прихватањем као несумњивих изјава портпарола НАТО-а Џејмија Шеја, председника Клинтона и премијера Блера“, написао је Фиск.

Ту је навео пример новинара CNN-а у Београду који је „запањио једног од својих енглеских колега након што је НАТО бомбардовао уски друмски мост у југословенском градићу Варварину, убивши на десетине цивила, од којих су многи пали у реку Мораву. ‘То ће их научити да не стоје на мостовима’, урлао је“.

Фиск примећује: „Ово наравно није био језик којим се он служио у програму, где је извештај CNN-а о убиствима на мосту праћен примедбом да је било ‘цивилних жртава’ – а све то када је тим CNN-а био тамо и снимао обезглављени леш локалног свештеника“.

По његовој оцени „сарадња главних медија са НАТО бомбардовањем превазишла је непоштену и неетичку новинарску праксу“. На крају чланка он је сугерисао да су CNN и емисија „Larri King Live“ ове мреже, можда били саучесници у покушају атентата на тадашњег српског министра информисања Александра Вучића.

Фиск је написао: „Два дана пре него што је НАТО бомбардовао седиште српске телевизије у Београду, CNN је из седишта у Атланти добио дојаву да ће зграда бити уништена. Речено им је да одмах уклоне своје објекте из просторија, што су и учинили. Дан касније, српски министар информисања Александар Вучић примио је из САД-а факсом позив из емисије „Larri King Live“ да се појави на CNN-у. Желели су га у етру у 2:30 ујутру 23. априла и тражили су од њега да пола сата раније дође на српску телевизију ради шминкања. Вучић је закаснио – што је за њега било добро пошто су НАТО пројектили дигли зграду у ваздух шест минута после два. Први је експлодирао у шминкерници у којој је млади српски асистент изгорео на смрт. CNN све ово назива случајношћу, рекавши да емисија Ларија Кинга, коју је организовало одељење за забаву, није знала за упутства одељења за вести својим људима да напусте зграду РТС-а.“

Пропагандни рат

Само два дана након овог текста Фиск се нашао на удару групе британских медија. Хенри Портер из Обсервера, једног од листова који су најватреније подржавали рат, одговорио је на Фисков чланак, оптужујући га за све и свашта. Портер тврди да је Фиску „несумњиво помагала српска власт“ и да је писао извештаје о рату „преломљене кроз сочиво српског интереса“.

Портер је признао да је „међу уредницима и извештачима постојала готово универзална забринутост због нивоа истинитости НАТО брифинга“, и да постоји добар разлог за закључак да је „Алијанса била спремна на готово расистички крсташки рат против Срба“. То га, међутим, не спречава да се упусти у мало сопственог антисрпског расизма, напомињући да су Фиска неке од његових колега прозвали ‘Фисковић’ због његовог извештавања.

Портер је био огорчен због чињенице да Фиск „изгледа да верује“ да је „НАТО мотивисан урођеним империјалистичким тенденцијама“, али још неиздржљивија била је Фискова одлука да скрене пажњу јавности на спор у медијима.

Медији који су пратили ову расправу закључили су тада да „напад на Фиска указује на то да је његово излагање жалосним перформансама новинарске професије погодило право у живац, а посебно су његова открића у вези са улогом CNN-а у бомбардовању српског ТВ центра изазвала значајну забринутост на високим местима“.

У тексту „Пропагандни рат“ објављеном 23. новембра 1999. у Индепенденту, Фиск наводи: „Ја знам која би игра требало да се игра: Срби су починили сва зла и тако да се оправда бомбардовање или ‘рат вредности’, како га је описао Тони Блер“.

За новинаре на дневним брифинзима у НАТО штабу, Фиск је говорио да они играју улогу „оваца“ који нису питали Џејмија Шеја о тврдњама да је уништена Трећа армија, или да добију било који коментар о именовању „главног чистача Срба из Крајине Агима Чекуа“ за албанског команданта. „НАТО тврдње о војној победи биле су голе лажи јер је уништено само 13 тенкова. Сви медији требало је само да буду гласноговорници НАТО генерала“, упозоравао је Фиск.

„Много озбиљније“, рекао је, „било је то што је мало ко доводио у питање моралност НАТО бомбардовања српске телевизије у Београду“, поново наводећи понашање CNN-а и позив тадашњем српском министру информисања Александру Вучићу да гостује у емисији „Larri King Live“ у раним јутарњим сатима. CNN каже да је све ово била случајност“, написао је Фиск.

Бестијализација Срба

Фиск је ту покренуо и сада контроверзну тему последица бомбардовања осиромашеним уранијумом. „Када сам отишао у Брисел да питам НАТО генерале на дневном прес брифингу о коришћењу осиромашеног уранијума (за који се показало да је у Ираку довео до масовног обољевања од рака), генерал је то потврдио и његов одговор је емитован у дирекнтом преносу. Али, када је CNN извештавао са ове прес конференције за касније емитовање, моје питање и генералов одговор мистериозно су нестали са траке“, написао је Фиск.

„Постојала је и ‘шема’ коју смо чули током рата: ако је НАТО убио невине, учинио је то случајно; ако је Србија убила невине, то је намерно учинила. Постоје два проблема са овим инфантилним аргументом“, забележио је Фиск: „Први је тај што су НАТО напади на Југославију постали толико неселективни да је пред крај било готово немогуће веровати да ваздухопловне снаге, које су непрестано погађале болнице, мостове, железнички воз, два аутобуса, сеоски мост пијачног дана и бројна стамбена насеља, као и празне касарне и рафинерије нафте, нису намерно гађале цивиле у свом очајању да окончају рат. Ако су српски цивили случајно убијени, чини ли то њихову смрт мање болном или прихватљивијом? Ако рат није требало да се води, смрт која је положена на врата НАТО-а заиста је тешка. А они новинари који су извештавали из унутрашњости Југославије далеко од тога да су били алат било чије ‘машине лажи’ – пружали су болан, али неопходан приказ онога што ми – ми, НАТО, наша западна цивилизација – радимо Србима“.

Фиск је једностраности и затварање очију према злоделима само једне стране у сукобу осудио још у време напада хрватске војске на српско становништво у Хрватској. Он је у Индепенденту навео поверљиву процену Европске уније из Крајине 1995. године: „Докази о зверствима: у просеку шест лешева дневно… углавном су старци. Многима је пуцано у потиљак или им је пререзано грло, другима је унакажено лице…. Бескрајни хрватски позиви за повратак Срба, гаранције грађанских права и имовинских права итд…. ширили су се са свих нивоа … Међутим, српски домови и земље … и даље се пале и пљачкају. Супротно службеним изјавама које за бег Срба криве неконтролисане елементе, злочине су починили хрватска војска, хрватска полиција и хрватски цивили. Није било примећених покушаја да се то заустави, а индиције упућују на политику ‘спаљене земље’“.

Био је огорчен нападом који је дошао од новинара Ајриш тајмса који га је оптужио да ствара „паритет жртве“. „То је детињаст, али и опасан израз – јер сам почетком јуна тачно предвидео да су прво косовске Албанце Срби етнички очистили. А за неколико дана – највише две недеље – НАТО и његови албански савезници етнички ће да очисте Србе. Осим што је цитат извађен из контекста, мој стварни грех је био што сам био у праву.“

„Готово целокупно српско становништво од тада је побегло са Косова, заједно са више од половине ромског становништва. А српски цивили које сам видео згужване у својим породичним аутомобилима или како чуче у сузама на пољопривредним колима били су подједнако невини као и Албанци, тако сурово избачени из своје земље два месеца раније. Али то што су ове нове избеглице били Срби било је довољно да ‘врате’ за њихову ‘жртву’. Размишљао сам о Немцима из Судета и о источним територијама Немачке на крају Другог светског рата. Нисмо бринули о њима. Добро им иде, рекли смо. А сада смо заузети бестијализацијом читавог народа – Срба…“, закључио је Фиск.