Драган Бисенић: Порекло балканског интервенционизма САД (2)

фото: Reuters/Florion Goga

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Документ који су 1992. разрадили амерички неконзервативци, познат као „Упутство за планирање одбране“ (Defense Plan Guiding, DPG 92), утицао је и на америчко схватање сукоба у Југославији који је тек почињао, али и на амерички одговор на балканске догађаје који су следили. У првом реду, реч је била о новом разумевању употребе америчке војске. То се на чудноват начин спојило са америчким председничким изборима 1992, као и са расправама о будућности НАТО-а. Тако су током деведесетих југословенска криза, неоконзервативна агенда и будућност НАТО-а постали спојени судови. Да није било распада Југославије и југословенских ратова, нико не зна да ли би неоконзервативна идеологија имала такву снагу и улогу какву је имала и да ли би НАТО кренуо путем којим је кренуо и који је стигао до садашњег руско-украјинског рата.

Истина је и да је медијска елита прокрчила пут америчким ратовима. Њузвик је током вијетнамске ере био жариште антиратних сентимената, а Тајм је доживео неку врсту компанијског „грађанског рата“ јер је његов главни уредник Волтер Ајсаксон прекинуо с вијетнамским емоцијама с краја 60-их и стао на страну заговорника рата, што је распламсало унутрашње расправе у редакцији. Сличан идеолошки пут догодио се и у редакцијама Њујорк тајмса и Њујоркера.

Босна чека на Клинтона

Баш уочи Клинтонове инагурације 20. јануара 1993, Њузвик је објавио опширан чланак с насловом „Босна чека на Клинтона“ у којем се констатује да „српска убијања позивају запад да интервенише“ и препоручује да се „на крају Хладног рата људска права морају штитити мишићима“. За оно што се дешавало у Босни већина водећих медија употребљавала је термин „геноцид“ уместо „етничко чишћење“.

Наслови су обиловали моралним порукама и терминима. „Лекција за стид“, насловио је свој текст Тајм од 2. августа 1993, када је Клинтон одбио идеју о снажним ваздушним нападима на српске положаје у Босни. Поднаслов је формирао поруку која ће се касније много пута понављати: „Најтежа грешка Запада од Другог светског рата“, имајући у виду понашање запада пред Хитлеров напад на Пољску.

Чак и пре него што је било уопште извесно ко ће бити победник на америчким изборима, Њујорк тајмс је октобра 1992. објавио едиторијал с насловом: „At least: Slow the Sloughter“ у којем се лист обрачунавао са изјавом начелника америчког генералштаба Колина Пауела у којој је он објашњавао своју аверзију према „ограниченим војним интервенцијама“. „Чим ми они кажу да је то ограничено, то значи да их није брига да ли ћете остварити циљ или не“, рекао је Пауел.

Документ неконзервативаца „Упутство за планирање одбране“ из 1992. био је директно негирање и одбацивање Пауелове доктрине које се он придржавао као секретар за одбрану и први човек америчке армије. Пауел је бранио своју доктрину девет месеци у Клинтоновој администрацији, све до септембра 1993. када се Клинтон полако окретао новим интервенционистичким струјама.

Када је Колин Пауел наследио на месту секретара за одбрану Каспара Вајнбергера, његовој доктрини употребе војске додао је две тачке: „излазну стратегију“ (имати јасну идеју када и како ће се америчке снаге повући пре него што се уопште ангажују) и „пренаглашене снаге“ (боље бити превише него премало опремљен у броју људства за операције како би се омогућило њено брзо окончање и, уколико је потребно, брзо извлачење америчких снага).  Оне су значиле да би се војна сила употребила само у случајевима када је потребна велика а не „минијатурна“ и „ограничена“ интервенција, а да би већ пре ње требало знати до када акција траје. Пример таквог рата била је „Пустињска олуја“.

„Неоконзервативци“, међутим, нису никада били задовољни овим условима, јер су они почивали само на „здраворазумским“, не и на „моралним“ разлозима. „Ни Кристоферова, ни Вајнбергерова доктрина нису разматрале моралне критеријуме који се могу наћи у католичкој доктрини ‘праведног рата’“, пребацивао је један од неоконзервативних идеолога Џошуа Муравчик.

Интервенција у Босни

Када се 1992. поставило питање да ли Америка треба да „ограничено интервенише“ у Босни или не, Пауел је постао мета напада. Њујорк тајмс га је сврстао у групу америчких званичника који не могу да се одлуче за интервенцију. Пауел је сматрао да је у Босни реч о „замршеним етничким односима чији корени сежу далеко у прошлост, а за Америку је питање пре свега политичко и сурово – да ли се улази у рат или не.“

После напада у којем му је новинар сугерисао да њему, „када већ сам неће да пошаље војску у Босну, ту војску позајми на неко време“, Колин Пауел је бесно одговори,о пошто је претходно добио сагласност Савета за националну безбедност: „Ви говорите о једном уједу. Наравно да сам нервозан када се квазиексперти залажу за мало хируршко бомбардовање или за ‘ограничен напад’. Када се жељени резултат не добије, нова група експерата долази на ред с предлозима о малој ескалацији. Тако смо једном имали Вијетнам“.

Неоконзервативци су одбацили све аргументе обе доктрине које би ограничавале употребу војске и силе. Знање о „стратегији изласка“ одбачено је, како су говорили, због тога што ни приликом уласка у Други светски рат није било свести о „стратегији изласка“, а да употреба силе не може да буде „последње средство“, јер док се она не употреби направда ће бити чињена. Тврдили су од четири велика рата које је Америка водила, три су проистекла из америчке одбојности да употреби силу.

Генерал Колин Пауел је изгледао као сувише неодлучан или неагресиван у схватању нове улоге америчке војске. Мада је постао национални херој током првог напада на Ирак 1991, Пауел се и њему противио. Радије је био за политичка средства и санкције против ирачког председника Садама Хусеина. За војни естаблишмент то није било чудно. Сви они су припремани и тренирани за сукоб на тзв. централном војишту у Европи, тако да им се рат са једном неразвијеном државом „трећег света“ чинио непотребном и скупом авантуром.

Рат за моралне вредности

Снаге интервенционизма су се почетком деведесетих окупиле и нашле своју сврху, свој повод и свог непријатеља. Повод је била Босна са муслиманском већином, а непријатељ су били босански Срби и Слободан Милошевић, „њихов српски покровитељ“.

Ендрју Бејсевич ће у својој књизи Америчка империја: Стварност и последице америчке дипломатије (2002) утврдити да је „Босна за прогресивисте деведесетих постала оно што је била Шпанија тридесетих“ – симбол много шире борбе, коју Бејсевич описује као „нада у хумани, секуларни мултикултурализам против мрачних снага етничке нетолеранције са религијским набојем“. Либерални интервенционисти су преокренули ту тужну причу старих културних нетрпељивости у морално питање „преко вештачког одабира и аранжмана чињеница“.

Одбацујући „здраворазумске“ критеријуме, а прихватајући „моралне“, неконзервативци су у складу с тим редефинисали карактер и улогу подршке јавности која се, иначе, налази у обе доктрине као неопходан  услов да би САД војно интервенисале. „Здраворазумски“ критеријуми намећу да влада следи јавност. „Морални критеријуми“ траже да влада креира јавност.

„Американци ретко подржавају војну акцију, све док то председник и чланови његовог кабинета уверљиво не образложе. Њихова улога је да изграде јавну подршку за акције које сматрају од суштинског значаја за благостање нације, а не да буду анкетари јавног мњења. То је вођство какво јавност од њих очекује“, захтевао је Џошуа Муравчик. Отуда ће се улога медија прилагођавати према циљу и изградњи подршке „за акције које се сматрају од суштинског значаја за благостање нације“, односно за придобијање јавности за „моралну заснованост“ војне интервенције. Остаће још само проблем ко ће решити шта је морално а шта није, те уз коју страну у југословенском сукобу треба стати а против које друге стране, за то ће се наћи „морални критеријуми“.

Месец дана пре Клинтонове инаугурације, Тајм је 21. децембра 1992. у тексту под насловом „Данас Сомалија… Сутра зашто не Босна“, у свега две реченице одредио нови правац америчке политике, али и технику којом ће се она спроводити: „Са мучним сликама изгладнелих Сомалијаца пред очима, свако ко поставља питања о томе да ли да им помогне ризикује да буде проглашен бездушним. Не постоје јаки аргументи против примене моралних стандарда у дипломатији: коришћење војне моћи у име хуманизма је незаобилазан принцип“.

Биће, дакле, предочене слике, а свако ко буде „поставио питање“, ризиковаће да буде „безосећајан“. Тако ће се успоставити „морални стандарди у дипломатији“ за шта је „употреба војске у име хуманизма незаобилазни принцип“.

Пад црног јастреба

Седам месеци касније, Чарлс Краутхамер је 26. јула 1993. на страницама Тајма резервисаним за вести, оштро критиковао „хуманитарни интервенционизам“ сумирајући развој Клинтонове спољнополитичке доктрине у првих шест месеци као пут од „црвеног крста до зелених беретки“.

Краутхамерова предвиђања су се обистинила када су 3. октобра 1993. Американци у Сомалији покренули акцију „Gothic Serpent“ током које су снаге сомалијског генерала Мохамада Фраха Аидида обориле 3 америчка хелихоптера, погодиле остала три и онда заробљенике извргле невиђеном понижењу на улицама Могадиша. Сомалијци су убили 18 Американаца, ранили 78, а убијене америчке војнике развлачили прљавим улицама сомалијског главног града. Слике овог војног неуспеха и политичке катастрофе новог америчког председника обишле су свет.

Клинтон је одмах отказао сомалијску војну мисију и Конгресу понудио главу тадашњег секретара за одбрану Леса Аспена. Лекција коју је администрација научила из овог дебакла није била она коју је понудио Краутхамер. У администрацији се сматрало да „хуманитарна интервенција“ има своје границе. Постало је јасно да Американци не желе да прихвате своје жртве у име „хуманитарних мисија“, а интервенције су креиране или су планиране да избегну могућност да се Американци врате кући у џаковима.

Овај пораз на самом почетку интервенционистичког ентузијазма, није, међутим, зауставио све оне који су инсистирали на америчкој интервенцији на Балкану.

Вођена идејом да би требало да помогне, заустави рат и балканске народе укључи у западноевропске интеграције, америчка интервенција није скратила време које је било потребно за окончавање ове кризе, а самим тим и за окончање патњи југословенских народа. Све то трајало је десет годинa, укључило две америчке интервенције кроз НАТО, и донело Србији десетак година изолације и санкција, али зачудо, показало и да „хуманитарна интервенција делује“. За разлику до Сомалије где је америчка интервенција промптно прекинута уз понижавајуће слике америчких војника, на Балкану америчка армија није имала никакве губитке који би чак били вредни помена.

Музеј холокауста у Вашингтону

Али за Била Клинтона одлучујући тренутак је можда дошао 22. априла 1993, док је стајао на хладном априлском ветру на церемонији отврарања америчког Меморијалног музеја Холокауста, са нобеловцем Елијем Визелом. Поврх свега, чешки председник Хавел и пољски председник Лех Валенса захтевали су од америчког председника да је потребно ширење НАТО-а како не би више било ратова у Централној Европи, показујући управо на Босну.

Клинтон је био први који је повезао Босну и холокауст, још током своје председничке кампање. Он је 4. августа 1992. дао изјаву у којој је упоредио српску агресију са Трећим Рајхом.

„Огорчен сам открићима концентрационих логора у Босни и позивам на хитне акције како би се зауставио овај покољ“, саопштио је Клинтон. „Сједињене Државе и међународна заједница морају да предузму акцију. Ако су нас ужаси холокауста нечему научили, то је висока цена ћутања и парализе пред геноцидом.“ Сада је као председник могао да из овог погледа изведе практичне политичке последице.

Отварању Музеја холокауста у Вашингтону присуствовали су Фрањо Туђман, Милан Кучан и Алија Изетбеговић. Ели Визел, који је био у Босни на позив тадашњег председника Југославије, Добрице Ћосића, имао је значајну улогу на отварању Музеја холокауста. Визел је говорио на отварању музеја и осудио кампање етничког чишћења у бившој Југославији, за које је рекао да захтевају амерички одговор.

Према извештавању Њујорк тајмса Визел је рекао: „Не можемо толерисати мучне призоре овог старог новог рата.“ А онда се окренуо Клинтону. „Господине председниче, не могу нешто да вам не кажем. Прошле јесени сам био у бившој Југославији… Морамо учинити нешто да зауставимо крвопролиће у тој земљи. Неће престати ако га не зауставимо.“

Неоконзервативна група око које су гравитирали бројни институти, think thank институције, невладине организације, постаће моћни центри за притисак за америчку војну акцију у Југославији, односно за кажњавање Србије. У стотинама чланака које су активисти ових кругова написали, неће се наћи ниједан који је имао повољан или уравнотежен став када је реч о објашњењу догађаја у Југославији.

Логор у Мањачи

Прекретницу у представљању сукоба у Југославији, односно у Босни, представљале су чувене слике из сабирног центра на Мањачи. Заробљенички логори представљани су као нови концентрациони логори, упоредиви, идентични или још гори од Хитлерових, и када је то произвело снажне притиске јеврејских група у Америци.

Приликом отварања Музеја холокауста у Вашингтону, организоване су и демонстрације које су требало да председника Клинтона наведу на директно америчко војно ангажовање у Босни.

Тадашњи политички директор јеврејске организације „Bene Berit“ (B’nai B’rith), Ворен Ајзенберг (Warren Eisenberg) објаснио ми је 1996. како је дошло до тих акција. Иза њих су стајале групе познате као „Friends of Bosnia“, које су предњачиле у агресивној кампањи како би Америка спречила „геноцид“ у Босни. Важну улогу имало је образовање „Балканског института“ (Balkan Institute) којем је на челу био Маршал Фриман Харис, један од неколицине службеника југословенског деска у Стејт департменту који су напустили Стејт департмент протестујући због „неактивне америчке политике“.

Овај институт ће постати катализатор у којем ће се окупити сви они који траже америчку војну акцију, да би се затим трансформисао у „Балкански акциони савет“ (Balkan Action Council), који ће наступати заједно с другим неоконзервативним групацијама у истом напору.

У седишту РАНД-а

Ипак, формулисање доктрине војне интервенције у Босни и против Србије догодило се  на месту које је за то и предвиђено.  У Санта Моники, у седишту корпорације РАНД, у оквиру изучавања регионалних криза одржана је 5. августа 1993. конференција под називом „Лекције из Босне“. Организатор је био Залмај Калилзад, који је годину дана раније написао DPG 92, а међу учесницима је био водећи стручњак РАНД-а и „гуру“ неконзервативне групе, Алберт Волштетер. Остали учесници били су Џемс Штајберг, Алан Фогелквист и Шерил Бенар.

Већ у уводу конференције, Калилзад је класификовао балканску кризу као „мању регионалну кризу“ (LRC), за разлику од „великих регионалних криза“ (MRC). Узроци на придавање пажње „малим регионалним кризама“ су смањивање америчких конвенционалних снага, већа учесталост тих криза него раније и њихово компликованије решавање него у доба Хладног рата и биполарности.

Идејни отац бомбардовања Србије је Алберт Волштетер. Волштетер је био следбеник Бертранда Расела, не само када је реч о математици него и у погледима на свет. Као псеудомиротворац, Расел је позивао на превентивни атомски напад на СССР, одмах после окончања Другог светског рата и пре него што су Совјети развили бомбу, што би требало да буде прелудијум за увођење светске владе над свим нацијама. Расел је био убеђени малтузијанац који се противио развоју, нарочито у Трећем свету.

Међу његовим следбеницима били су сенатор Хенри „Скуп“ Џексон, демократа из Вашингтона, сенатор Роберт Дол, као и Маргарет Тачер. Његов следбеник био је и Пол Волфовиц, који је током студија био под утицајем и Алена Блума, који је касније постао познат као аутор књиге Сумрак америчког ума (The Closing of the American mind, 1987) и који га је убедио да политички режими играју кључну улогу у формирању карактера, чиме је он оправдао своју амбицију да мења владе. Волфовиц се појављује, помало у ироничној улози, и у последњем роману  Сола Белоуа Равелштајн, чији је главни лик заснован на Алену Блуму.

Алберт Волштетер је својевремено припадао групи која је предлагала ескалацију у нуклеарној трци. Он је био један од најважнијих актера афера у ЦИА с „тимом А“ и „тимом Б“ који су 1975. процењивали руске војне капацитете. „Тим Б“ у ком је био Волштетер, дао је алармантне и невероватно претеране податке руских војних капацитета. Да би их доказали, користили су чак и мисли маршала Суворова.

Волштетера је узнемиравало све што је мирисало на изолационизам. Чврсто је веровао у глобални поредак, који је осигуравала моћ САД и који је обезбеђен извозом америчких секуларних и хуманистичких вредности. По његовом мишљењу, Сједињене Државе не би могле бити велика сила без светске мреже интереса. А ти интереси нису могли бити обезбеђени никако другачије осим војним путем.

Лекције Алберта Волштетера

Волштетерово излагање на конференцији „Лекције из Босне“ представља прототип неоконзервативних постулата. Он на почеку истиче да Америка као „лидер коалиције демократија“ треба да објави да никакве територијалне промене спроведене силом на подручју бивше Југославије неће бити прихваћене. Он је указао да су САД разоружале жртве, а не починиоце агресије, што је чињеница која „дубоко узнемирава“.

Волштетер је најавио наставак програма етничког чишћења за Косово, Војводину, Хрватску, Македонију, а са последицама на Албанију, Мађарску и суседне државе чланице НАТО, Италију, Турску и Грчку. Он предвиђа последице и ван Балкана и то првенствено кроз утицај на руску војску која се није помирила с распадом СССР, што може бити претекст Русије за заштиту руске мањине у Молдавији, Грузији, Азербејџану и балтичким државама, како би повратила територије и ресурсе у тим земљама.

Волштетер је подсетио на август 1990, након инвазије Ирака на Кувајт, када су многе познате личности рекле: „Кувајт је историја“. „Они су тражили само економске санкције против будуће експанзије Ирака. Председник САД, предводећи УН, рекао је да поробљавање Кувајта неће опстати. Да то нисмо тада рекли, можда би Саудијска Арабија била историја. Ако сада кажемо ‘Босна је историј’, то значи да ми прихватамо насилне промене граница и одобравамо присиљавање да се босански муслимани преместе у етнички чиста гета, и увећавамо вероватноћу будућих етничких чишћења, Срба у Хрватској, Хрвата у Србији, Албанаца на Косову и у Македонији, Мађара у Војводини и тако даље. Али ако кажемо да се насилне промене у Хрватској и БиХ и етничко чишћење у БиХ неће одржати, повећаћемо вероватноћу еволуције мање насилних и више толерантних мултиетничких држава на Балкану, бившем Совјетском Савезу и другде. Овде је Босна будућност у дуплом смислу“, закључио је Волштетер.

САД треба да одбију поделу Босне на три различите и одвојене државе засноване на етничким или верским принципима, рекао је Волштетер и, позивајући се на Вацлава Хавела, успротивио се речима једног од копредседника Конференције о Југославији који је рекао да је „Милошевић спреман да преузме тешке кораке, да се споразуме с Босном и да врати Србију у породицу европских нација“. Волштетер је сумирао: „Милошевић води посреднике и европску породицу далеко уназад, према подршци за етничко чишћење“.

Волштетер затим наводи да су Милован Ђилас, који је био кључна особа у одређивању послератних републичких граница у Југославији, и руски министар спољних послова Андреј Козирјев приметили да су српске вође тоталитарни марксисти који разумеју једино језик силе која је јача од њихове, жалећи притом што се Козирјев успротивио коришћењу силе против босанских Срба и укидању ембарга на испоруке оружја Босни, али саглашавајући се са њиховом оценом језика који разумеју „тоталитарни марксисти“.

„Не можете очувати мир који је нарушен од стране диктатора који једино разуме језик јачега и који је опредељен да створи Велику Србију очишћену од не-Срба, све док нисте способни и спремни да сами користите одговарајућу силу, или да наоружате жртве етничког чишћења, или да предузмете мешавину од обоје где почетно коришћење коалиционе силе може да оспособи жртве етничког чишћења да се саме бране, а не да буду бесконачно зависне од коалиције која треба да их брани. Ако не можете или не желите ове ствари, разговор с диктатором, постизање договора с њим, добијање обећања од њега, упозорења, неће довести до решења“, навео је Волштетер.

„Један од неуспеха конвенционалног реализма лежи у претпоставци да се нас не тиче унутрашњи терор – то је неуспех да се призна да унутрашњи и спољашњи терор имају нераскидиву везу“, оценио је Волштетер.

„Против српске диктатуре, коалиција треба да широко користи ваздушну силу не само у Босни, као што се чинило у Заливском рату, него против индустрије која подржава рат, складишта материјала, комуникација и транспорта који је потребан агресору за извођење његове инвазије. Биће потребно да се користе и неке копнене снаге.“

Опширно разматрајући детаље војних операција и потребе да се наоружају босански мислимани, Волштетер захтева и да „невидљиви бомбардери F-117 разоре аеродроме у Бањалуци“, а такође „могу и треба да ураде исто са аеродромима у Србији и радарским станицама“.

Све то треба да постигне и друге циљеве, не само да у односу на Милошевића и на његове немотивисане и недисциплиноване војне и паравојне трупе у Босни, покрећући артиљеријску акцију као одговор локалну провокацију, већ то треба да помогне многим Србима који се противе диктатури, да је окончају“, закључио је Волштетер.

Србија у Новом америчком веку

Улога неоконзервативног круга у формулисању агресивне политике према Србији уз истовремено опадање утицаја и моћи свих „пројугословенских кругова“ у америчкој администрацији створених још од времена Ајзенхауера, преко Кенедија и Никсона, трајала је све до 1999. године. Неоконзервативни покрет „Пројекат за Нови амерички век“ (Project for the New American Century, PNAC) који је створен 1997, редовно се оглашавао саопштењима, тражећи војну интервенцију на Косову. Исто су чинили и остали неоконзервативни идеолошки и политички прваци, укључујући Волштетера.

Неоконзерватвци су се сукобили са свим осталим фракцијама у Републиканској партији, од Америчке конзервативне Уније, најстарије и највеће конзервативне организације која је 26. маја 1999. једногласно гласала против бомбардовања Србије, до осталих фракција, од којих је Извршни одбор америчке легије 6. маја тражио хитно заустављање бомбардовања и повлачење с Косова.

За идеолошку природу сукоба, важно је рећи да је Америчка конзервативна Унија посебно нагласила да све НАТО земље које организују бомбардовање Србије, осим две, имају левичарске, односно социјалистичке владе. Неоконзервативци који представљају бивше левичаре, у том смислу су ближи европској левици од свих група с десног крила као и од група војно-индустријског комплекса.

 

(КРАЈ)

standard.rs, РТС ОКО